You are here: Početna » Zdravlje » Egzistencija » Nasilje u lezbejskim vezama
četvrtak, 23 maj 2019

Nasilje u lezbejskim vezama

 

Organizacije koje se bave ljudskim pravima radile su na podizanju nivoa svesti o specifičnosti nasilja počinjenog nad ženama, uključujući tu i nasilje u porodici. Međutim, nasilje u porodici u okviru istopolnih parova je tabu. Ono može imati mnogo oblika: fizičko nasilje, seksualno nasilje, emocionalno zlostavljanje ili društvena i finansijska kontrola. Strah od stigmatizacije od strane heteroseksualnog sveta, percepcija lezbejskog para kao jedinog utočišta od društva koje ih diskriminiše i takođe slike o sebi kao snažne Amazonke, imaju snažnog uticaja na potcenjivanje ili ignorisanje ovog problema čak i u okviru lezbejskih zajednica ili šire LGBT zajednice. Što se tiče lezbofobičnog stava, različite organizacije počele su da je istražuju kao dvostruku diskriminciju zasnovanu na rodnoj pripadnosti i seksualnoj orijentaciji. Zbog svoje dvostruke prirode, istraživanje treba da se sprovede odvojeno od gej muškaraca i homofobije.

''Zatim me je pribila uz okvir vrata i udarala i šutirala u prepone. To me zaista uplašilo, držala me i tukla, a ja nisam mogla ništa da uradim. Zatim me je bacila na zemlju i sela na mene udarajući mi glavu o pod.''

(iz priče jedne lezbejke o nasilju koje je preživela od svoje partnerke sa kojom je bila 4 godine u vezi – Volš, 1996.)

Ozbiljan pristup problemu nasilja u istopolnim partnerskim vezama

Neprepoznat društveni problem

''Krajnje je vreme da prihvatimo da je istopolno nasilje u partnerskim vezama ozbiljni društveni problem i da se pozabavimo njime u okviru jedinstvenog društvenog konteksta gej i lezbejskih veza.'' kaže Mira Aleksis P. Ofreneo, profesoka, psihološkinja i istraživačica koja je javno zastupala LGBT teme u učionicama, na klinici i na univerzitetu. Trenutna predsednica lezbejske organizacije Can't Live in the Closet, Inc. (CLIC), Filipinz je 5 godina radila savetovanje lezbejki i biseksualnih žena koje su preživele nasilje: ''U jednom od svaka 4 istopolna para dešava se nasilje. Ne možemo više ćutati.''

Tokom proteklih 30 godina, ''žene su se organizovale i politizirale o temi nasilja u porodici, definišući ga kao zločin nad ženama.'' Jednom privatna stvar, nasilje u porodici postalo je javna tema ljudskih prava i prepoznato je kao pravni, društveni i psihološki problem. Mada je dominantna feministička analiza legitimizovala nasilje u porodici kao ''nasilje nad ženama'' i time zapostavila paralelnu temu partnerskog nasilja u gej i lezbejskim vezama. Ideja da je nasilje u porodici osnova muške moći nad ženama u društvu isključila je mogućnost da žene mogu biti nasilne ili da muškarci mogu biti žrtve. Ipak, nekoliko studija koje su istraživale zastupljenost nasilja u istopolnim partnerskim vezama pokazale su da je partnersko nasilje u gej i lezbejskim vezama ozbiljno kao i nasilje u heteroseksualnoj porodici. Studije o lezbejskim parovima pokazuju da procena stope partnerskog nasilja varira, od 17% do 73%, sa generalno višom prijavljenom stopom emocionalnog zlostavljanja, 65% do 90%, u upoređenju sa fizičkim nasiljem, 8% do 60%, i seksualnim nasiljem 5% do 57%. Studije o gej muškarcima pokazuju da prijavljeno fizičko nasilje varira od 11% do 47% i prijavljeno seksualno nasilje od 12% do 55%. Rezime literature o nasilju u heteroseksualnoj porodici zaključuje da 25% do 33% heteroseksualnih žena trpi nasilje od svojih partnera, a istraživanje o gej i lezbejskom partnerskom nasilju pokazuje jednaku ili višu stopu od heteroseksualnog nasilja u porodici. Prema tome, nasilje u istopolnim partnerskim vezama dešava se dovoljno često da se ne bi smatralo ''anomalijom'' ili ''izuzetkom'' od opšteg obrasca nasilja heteroseksualnih muškaraca nad ženama. Veruje se da je partnersko zlostavljanje treći najveći zdravstveni problem sa kojim se suočavaju gej muškarci, posle zloupotrebe hemijskih supstanci i AIDS-a.

Heteroseksizam sakriva nasilje u istopolnim partnerskim vezama

Uprkos njegovoj zastupljenosti i ozbiljnosti, nasilje u istopolnim partenrskim vezama ostaje u velikoj meri neprepoznat društevni problem. Izveštaji o incidentima nasilja u porodici najčešće uključuju muškarce koji tuku svoje supruge i devojke, zakoni o nasilju u porodici eksplicitno ne štite ili mogu čak jasno isključivati gej muškarce i lezbejke, resursi koje se bave problemom nasilja u porodici (napr. organizacije, skloništa, agencije, službe) primarno su usmerene kao ženama koje trpe nasilje u heteroseksualnim vezama. Policija, medicinsko osoblje, profesionalci/ke koje se bave mentalnim zdravljem i socijalni/e radnici/ce takođe nisu uspeli/e da pruže adekvatnu podršku gej i lezbejskim parovima koji se suočavaju sa partnerskim nasiljem. ''Mejnstrim pokret protiv nasilja u porodici još uvek se drži heteroseksističkih teorija o nasilju zasnovanih na rodnoj pripadnosti koje isključuju mogućnost muškaraca žrtvi ili žena počiniteljki nasilja.'' Dakle, gej i lezbejski parovi su generalno bili isključeni iz intervencija. Heteroseksističke rodne norme diktiraju da muškarci nikada ne mogu biti ranjivi i da žene nikada ne mogu biti nasilne. Prema tome, od muškarca se očekuje da bude sposoban da odbrani sebe od drugog muškarca isključujući mogućnost nasilja u gej partnerskim vezama. S druge strane, od žene se očekuje da bude brižna i da ne pokazuje nasilje prema ženi ili prema muškarcu, takođe isključujući postojanje nasilja u lezbejskim partnerskim vezama. Hetereoseksualne rodne norme takođe su doprinele i mitu ''uzajamnog prebijanja'' tj. mitu da obe strane podjednako učestvuju u nasilju u istopolnim vezama. Gej i lezbejska zajednica je dugo ćutala o temi partnerskog nasilja zbog straha da bi ovo moglo biti upotrebljeno od strane homofobične većine protiv njih. ''Poricanje, minimalizovanje i racionalizacija zlostavljanja bio je način zajednice da se zaštiti od društva koje traži razloge da osudi gej muškarce i lezbejke kao bolesne i perverzne.''

''Mejnstrim pokret protiv nasilja u porodici još uvek se drži hetereoseksističkih teorija o nasilju baziranih na rodnoj pripadnosti koje isključuju mogućnost da muškarci mogu biti žrtve i da žene mogu biti počiniteljke nasilja.''

Jedinstveni kontekst nasilja u lezbejskim i gej partnerskim vezama

Mada postoje sličnosti između nasilja u istopolnim i heteroseksualnim partnerskim vezama, utvrđeno je nekoliko važnih razlika. Najvidljivija i najočiglednija je uloga heteroseksizma i homofobije, jedinstveni oblik nasilja koji se odnosi na ''autovanje'' i status manjine istopolnih parova koji vodi do relativne društvene izolacije. Društvena homofobija ograničava dostupnost pomoći i podrške lezbejkama i gej muškarcima (napr. službe, policija, terapeuti/kinje) i održava opšti nedostatak svesti o gej i lezbejskim temama. Lezbejke i gej muškarci se plaše da se njihov seksualni identitet otkrije. Zbog toga, možda neće tražiti pomoć od tradicionalnih resursa koji se bave problemom nasilja u porodici. Takođe, mogu oklevati da prijave slučajeve zlostavljanja zbog straha od negativnih posledica javnog otkrivanja njihove seksualne orijentacije. Jedinstveni oblik zlostavljanja u istopolnim vezama je pretnja ''autovanjem'' ili otkrivanjem nečije seksualne orijentacije drugima bez dozvole te osobe.

''Heteroseksističke rodne norme doprinele su mitu ''uzajamnog nasilja'' tj. mitu da obe strane u istopolnim vezama podjednako učestvuju u nasilju.''

Pretnja autovanjem seksualne orijentacije partnera/ke porodici, prijateljima/cama, poslodavcima/kama, komšijama/nicama ili zajednici uopšte može biti korišćena kao oblik kontrole. Autovanje može rezultirati gubitkom zaposlenja, sistema podrške i čak starateljstva nad decom. Pretnja autovanjem takođe drži partnera/ku u nasilnoj vezi. Internalizovana homofobija gej muškaraca i lezbejki takođe utiče na situaciju nasilja u istopolnim partnerskim vezama, bilo da je homofobija od strane nasilnika/ce ili žrtve. Kliničke observacije pokazuju da većina gej muškaraca koji se ponašaju nasilno pokazuju negativnu sliku o sebi povezanu sa internalizovanim osećanjima mržnje i straha zbog homosekualnosti. Kod zlostavljanih gej muškaraca i lezbejki, homofobija može činiti da osećaju da je zlostavljanje nerazdvojivi deo 'bolesne' veze. Još jedan faktor koji komplikuje situaciju istopolnih parova je relativna izolacija marginalizovane gej zajednice kojoj pripadaju i žrtve i nasilnici/ce. Zbog toga, odluka da se napusti nasilni partner/ka ima posledice na društveni život te osobe ili cele zajednice sa mogućnošću povećanja izolacije. Članovi/ice zajednice takođe se suočavaju sa dilemama i ''žrtve'' i ''nasilnika/ce'' i gej ili lezbejski par može izgubiti podršku porodica i prijatelja/ica zbog svoje seksualne orijentacije što uvećava njihovu izolaciju.

Mitovi i činjenice o nasilju u istopolnim porodicama

Mit
Žene nisu nasilne i muškarci ne mogu biti žrtve nasilja u porodici.

Činjenica
Nasilje se dešava i u istopolnim partnerstvima. Iz istraživanja i ličnih priča onih koji/e su preživeli/e znamo da je žena sposobna da počini nasilje nad svojim partnerkama i da muškarci mogu biti žrtve nasilja u vezama.

Mit
Nasilje između istopolnih parnera/ki je međusobna svađa.

Činjenica
Nasilna veza će skoro uvek uključivati određeni broj oblika zlostavljanja. Fizičko nasilje će biti samo jedan od njih. Međutim, ako je neko sposoban/na da uzvrati ne znači da nije zlostavljan/a.

Mit
Droga ga/je čini nasilnim/om.

Činjenica
Neke droge (naročito amfetamini) mogu izazvati nasilno ponašanje kod nekih ljudi. Međutim ako ta osoba koristi drogu znajući da može postati nasilna i/ili ako je nasilje usmereno na njihove partnere/ke onda je to nasilje u porodici i oni su odgovorni za svoje postupke.

Iz pamfleta ''Nema ponosa u nasilju u porodici''. Australijska NVO je takođe izdala i brošuru ''Another Closet''. Ova brošura podvlači da se nasilje u porodici može desiti u svim tipovima veza: gej, lezbejskim ili heteroseksualnim, monogamnim, otvorenim ili vezama u troje, tokom zabavljanja, u novim ili u dugim vezama, kad se živi ili ne živi zajedno, u svim zajednicama, društvenim klasama, u svakom starosnom dobu, svakom kulturnom i geogrfaskom poreklu. Ona nabraja jedinstvene aspekte nasilja u istopolnim partnerstvima i daje uputstva o tome šta da radite ako ste preživeli nasilje u porodici ili ako vaš/a prijatelj/ica ili član/inca porodice preživljava zlostavljanje ili nasilje.

www.acon.org.au


Lezbofobija

Francuska studija je pokazala visoku stopu lezbofobije u medicinskim ustanovama

U borbi protiv bilo koje vrste homofobične diskriminacije i agresije, SOS protiv homofobije održava telefonsku službu psihološkog savetovališta za žrtve ili svedoke/inje homofobičnih činova ili diskriminacija. Samo jedan od pet poziva francuskoj NVO da se prijavi homofobija dolazi od žena.

Krajem 2003. godine, udruženje Lesbophobia Commission uspelo je da sprovede istragu o ovoj temi među francuskim lezbejkama. Prvi rezultati su već dostupni i otkrivaju da je 57% ispitanih lezbejki izjavilo da je doživelo lezbofobičnu diskriminaciju. Većina njih je to doživela van svoje kuće (43%), u okviru svoje porodice (44%) i na poslu (26%). Jedna od najupadljivijih činjenica proizašla iz studije je visoka stopa lezbofobije u medicinskim ustanovama pošto je 44,38% izjavilo da im se to desilo tokom posete ginekologu/škinji.

Ova studija došla je do istog zaključka kao i druge koje se sprovedene u Belgiji, Kanadi, Moldaviji, prema kojem zdravstvena zaštita nije prilagođena ili je čak neprijateljska prema LGBT ljudima. SOS protiv homofobije je objavio različite materijale o specifičnim temama lezbofobije.

Rezultate ovog istraživanja možete naći na www.france.qrd.org/assocs/sos/


Izvor: doc.ilga.org
Prevod: Danijela Živković
Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."