You are here: Početna » Zabava » Intervju » Intervju - Sanja Iveković
četvrtak, 19 okt 2017

Intervju - Sanja Iveković


Bila sam feministkinja i u socijalizmu dok su ženske partijske organizacije tvrdile da su muškarci i žene u Jugoslaviji ravnopravni


Nisam sigurna da bi mi MoMA dala tako reprezentativan prostor da sam kojim slučajem napravila novi rad, po uzoru na trudnu Rosu Luxemburg, u kojem bih upotrebila njihovu slavnu damu koja je takođe ženska alegorija. Mislim na Kip slobode


Slatko naslije naziv je izložbe Sanje Iveković otvorene u MoMA-i. Njujorška izložba dobila je ime po najstarijem izloženom radu, koji datira iz 1974. godine. U njemu umetnica preko reklama koje su se 70-ih vrtele na Televiziji Zagreb stavlja crne rešetke kako bi gledaoca odvojila od “slatkog nasilja” propagandnih sugestija. U New Yorku je predstavljen i rad “Gen XX”, u kojem umetnica putem novinskog oglasa prikazuje slike profesionalnih modela, ali popratni tekst nije posvećen tim modelima, nego narodnim junakinjama, poput Nade Dimić i Ljubice Gerovac. U MoMa-i procenjuju da će izložbu Sanje Iveković videti 680 hiljada ljudi.


Tokom trajanja izložbe u istom prostoru nastupila je i Patti Smith, koja je, pre nego što je počela koncert, rekla kako je srećna da peva ispred trudne pravde (Mislila je na skulpturu trudne Rose Luxemburg koja stoji u atriju muzeja). Izložba traje do 26. marta, a ovo je prvi intervju sa Sanjom Iveković nakon njenog povratka iz New Yorka.


• Jeste li izložbu u MoMA-i doživeli kao vrhunac karijere?


- Izlagati u MoMA-i želja je svakog umetnika i umetnice. Naravno da to doživljavam kao priznanje za svoj dugogodišnji rad, ali i kao priznanje hrvatskim kustosima i kustosicama (to su zaista u većini žene) koje su podržavale moj rad i uključivale me u projekte koje su realizirale u svojoj zemlji i u svetu.


• Vaša je izložba izazvala veliki interes, prati je i niz događanja. Osim koncerta Patti Smith, oko vaše su se skulpture Lady Rosa of Luxembourg, okupili profesori, umetnici i brojni aktivisti kako bi protestvovali u ime ravnopravnijeg i dostupnijeg izlaganja u vodećim muzejima (projekat Occupy Museums). Reč je o događaju koji je u izvrsnom dijalogu s vašim radom.


- Žao mi je što nisam bila prisutna na tom događaju, ali javljaju mi se američki prijatelji koji kažu da su demonstranti bili jako zadovoljni što su se mogli okupiti ispod mog rada ‘Lady Rosa of Luxembourg’. Umetnici su od početka pokreta Occupy Wall Street bili jako uključeni u sva događanja, a akcijom Occupy Museums želeli su duh protesta da unesu direktno u umetničke institucije. Ja sam na panelu koji je MoMA organizovala dan pre otvaranja izložbe pokazala svoj rad ‘Waiting for Revolution (Alice)’ i tada sam rekla da se nadam da će se revolucija dogoditi i u umetničkim institucijama kao što je MoMA.


Blasfemija u raju


Setila sam se toga kad sam videla umetnike i aktiviste koji su okupirali muzej. Njihov zahtev da umetnost ne sme biti u rukama onih jedan posto koji samo profitiraju od umetnosti podsetio me je na manifestni rad Raše Todosijevića ‘Ko profitira od umetnosti a ko pošteno zarađuje’, koji je izveo 1975. godine. Ista pitanja su u to vreme postavljali i američki umetnici. Istorija se ponavlja, borba se nastavlja… Inače, kada sam u decembru boravila u New Yorku, družila sam se s Johnom Henricksom koji je bio osnivač umetničke grupe Guerilla Art Group (GAG), koja je 1969. radila još radikalnije akcije. Jedna od njih je bila u upravo u MoMA-i: ušli su u muzej, skinuli sliku Kazimira Maljeviča i umesto nje na zid postavili svoj manifest.


• Rad ‘Lady Rosa of Luxembourg’ bio je osmišljen za Manifest 2 u Luxembourgu, kada je inicirao veliku debatu koja je trajala tri meseca.


- U finansijskom raju kakav je Luksemburg, moja ‘Rosa’ bila je shvaćena kao blasfemična gesta. Projekat je izazvao burnu javnu raspravu o mnogim pitanjima koja su bila potisnuta u javnoj memoriji te male zemlje. Brojni članci koji su izlazili u njihovim novinama i na televiziji sada na izložbi u New Yorku čine deo velike instalacije. Nisam sigurna da bi mi MoMA dala tako reprezentativan prostor da sam kojim slučajem napravila novi rad u kom bih upotrebila njihovu slavnu damu koja je takođe jedna ženska alegorija. Mislim naravno, na Kip slobode.


Pisanje novina


• Kako je došlo do toga da britanski teoretičar Terry Eagleton (čija je knjiga ‘Zašto je Marx bio u pravu’ rasprodata i u hrvatskim knjižarama) piše o vašem radu?


- Terryja Eagletona upoznala sam u Zagrebu, gde je bio gost prošlog Subversive Film Festivala. Još je davne 1997. u časopisu Arkzin imao intervju. U to vreme sam objavljivala u nekoliko brojeva Arkzina seriju GENXX. Taj sam rad izlagala na izložbama kao printove, ali sam i časopise uključila kao deo instalacije. Tako sam često čitala taj intervju iznova. Kada me Roxana Marcoci, kustosica izložbe, upitala kog bih autora teksta želela u svom katalogu, odmah sam rekla da bih rado da to bude Eagleton. Eagleton je 2003. napisao knjigu pod naslovom ‘Sweet Violence’, a to je i naslov mog videorada iz 1974. po kojem smo nazvali izložbu. Njegov tekst pod naslovom ‘Kultura i nasilje’ (Culture and Violence) filozofski je tekst u kom moj rad spominje kao primer umetnosti koja je jedina ljudska delatnost koja ne podleže zakonu utilitarnosti.


• Mnoge američke novine, poput New York Timesa, pohvalno su pisale o izložbi ‘Slatko nasilje’. Njujorška kritičarka Carla Kino kaže da vaš rad ne čine umetnine za muzeje, nego je reč o direktnim manifestima socijalnog aktivizma. Slažete li se?


- Moja je odluka da izlažem ne samo na ulici, u javnim prostorima (što još radim) nego i u muzejima, što dokazuje da ne zazirem a priori od pokazivanja u institucijama, one su deo sistema i mislim da se kritika tog art sistema može i mora voditi i ‘iznutra’. Ono što je još više impresioniralo novinarku jeste činjenica da ja nikad nisam imala galeriju koja bi promovisala moj rad na umetničkom tržištu. Tvrdila mi je da sam jedina takva umetnica koja je izlagala u Muzeju moderne umetnosti u New Yorku. Ne znam da li je to istina, ali razumem njihovo čuđenje jer je takva praksa u zapadnom svetu vrlo retka.


• Mislite li da u New Yorku, koji je najjači umetnički centar na zapadu, danas postoji interes za radove s bivšeg istoka? Koliko ste pre bili prisutni na izložbama u Americi?


- Još sam 1979. imala performans ‘Town Crier’ u njujorškoj galeriji Franklin Furnace koju je vodila Martha Wilson, a 1994. sam izlagala instalaciju ‘Frozen Images’ u muzeju u Long Beachu. Tu istu instalaciju kustosica Kathy Rae Huffman ponovo je pokazala na izložbi ‘Evolution’ u novom Long Beach muzeju, koja traje do kraja februara. Na njujorškoj sceni se prošle godine moglo videti nekoliko izložbi koje su tematizovale umetničku produkciju zemalja bivšeg istočnog bloka, SSSR-a i socijalističke Jugoslavije. To dokazuje da i u Americi postoji interes koji je već duže vreme prisutan u Evropi. Moramo biti svesni da taj interes ne dolazi samo od onih koji tu produkciju žele uključiti u narativ zapadne istorije umetnosti nego je takođe podstaknut željom da se ta produkcija plasira na globalno tržište kao proizvod koji ostvaruje ogromne profite.


• Koliko danas umetnik uopšte može da bude učinkovito kritičan? Koliko se toga promenilo od samih početaka vašeg delovanja, kad je, kako ste svojevremeno rekli, ‘bilo uzbudljivo kršiti pravila’ (kao npr. u radu ‘Trokukt’, gde glumite masturbaciju na balkonu dok dole prolazi Titova povorka), pa do današnjih dana?


- Svakog dana sebi postavljam to pitanje. Koja strategija kritičke umetničke prakse može funkcionisati u današnjem neoliberalnom sistemu koji tako učinkovito apsorbuje svaku kritiku? Na umetnicima je da nađu odgovor. Uvek sam nastojala kritički promišljati svoju poziciju i društveni, politički i umetnički kontekst u kom radim. Nisam jedina. Već sam spomenula Rašu, ali i ‘naši’ Goran Trbuljak, Mladen Stilinović, grupa šestorice autora (spominjem samo one koji su mi bliski prijatelji i one s kojima sam sarađivala) u svojim su radovima ‘kršili pravila’, a to nastoje činiti i danas, dakako, svaki na svoj način. Drago mi je da je tu našu svetlu tradiciju kritičke prakse nastavila i mlađa generacija umetnika i umetnica. Mislim da je jako važno revalozirati to nasleđe, a to najbolje čine kustosi i kustosice koji su aktivni na našoj nezavisnoj umetničkoj sceni. Njihov je rad do sada imao slabu podršku vladajućih struktura. Nadam se da će se to menjati nabolje. Nova ministarka kulture to je već najavila. Držim joj fige.


Propadanje u MSU


• Vi ste bili jedina umetnica u toj generaciji koja se deklarisala kao feministkinja?


- Da. Tada nije bilo puno žena umetnica na toj sceni, a feminizam je bio apsolutno neprihvatljiv pojam, pogotovo u umetničkoj praksi. Na primer, Marina Abramović, koja je bila zvezda već u 70-ima, uvek je govorila (i taj stav nije promenila do danas) da feministički pokret u socijalističkoj Jugoslaviji nije bio potreban jer su žene i muškarci bili u društvu jednaki. To su tvrdile i ondašnje režimske ženske organizacije: žensko pitanje već je rešeno u NOB-u! S tim su argumentom i napale prvi feministički međunarodni skup ‘Drug-ca žena. Žensko pitanje?’, koji se održao u beogradskom studentskom kulturnom centru 1978. Ali, sadržaj kojim se umetnica ili umetnik bavi ne garantuje da će delo biti značajno. Virginia Woolf se borila za prava žena, ali nije nam važna samo zbog svog ‘društvenog angažmana’ nego i zbog svoje osebujne poetike, zbog koje i danas uživamo čitati njene romane. I Marina je napravila antologijska dela, mnoga u saradnji s Ulayem, njenim tadašnjim partnerom, i zbog njih zasluženo pripada među velike umetnice 20. veka.


• Može li umetnost zameniti političku akciju?


- Ne može. Umetnik je i građanin i on ili ona imaju pravo izražavati svoje političke stavove u radu. Poznata Delacroixova slika ‘Sloboda vodi narod’, Picassova ‘Guernica’, mnoge slike Courbeta, Goyini crteži, pa ruska avangarda… nisu to samo remek-dela, to su i političke izjave.


• Vaši radovi iz serije ‘Dvostruki život’ pre par su dana skinuti iz stalne postavke MSU-a. Zašto?


- Morali su biti skinuti jer su počeli propadati. ‘Tragedija jedne Venere’, koja je sada na MoMA-inoj izložbi, u kolekciji je MSU-a. Ja sam tek tamo otkrila da su radovi stigli oštećeni, mene o tome nisu obavestili. Možda je ovo je prilika da se postavi pitanje zašto su muzejske zbirke u tako žalosnom stanju.


Autor: Patricia Kiš

Izvor

 

 

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."