You are here: Početna » Zabava » Intervju » Oskar Vajld je bio prva pop ikona
subota, 21 jul 2018

Oskar Vajld je bio prva pop ikona

 

“Komad ‘Važno je zvati se Ernest’ na pametan i duhovit način govori o tome kako se boriti sa neprihvatanjem različitosti”


U Narodnom pozorištu Beograd teku probe predstave “Važno je zvati se Ernest”, po čuvenom komadu Oskara Vajlda u režiji Nikole Zavišića.


Planirano je da premijera bude polovinom januara naredne godine, a poznati reditelj u razgovoru za “Blic” govori o motivima da radi pomenutu predstavu, o važnosti obrazovanja, kontroverznom Vajldu, pozorištu.

 

Vajldov komad “Važno je zvati se Ernest” pre svega je maestralno skrojen i kada je o drami reč, početak nove ere u ljudskom razmišljanju - kaže Nikola Zavišić na početku razgovora i dodaje: “Iz njegovih ideja i primera koje je svojim životom davao iznikao je zapravo početak kempa, početak umetničke revolucije koju su posle njega nasledili svi koji su se bavili alternativnim teatrom, teatrom apsurda... On je zapravo prva pop ikona, jedan od začetnika tog britanskog, ozbiljnog, hladnog, duhovitog, hiperinteligentnog, visprenog dendizma."


Dakle “Važno je zvati se Ernest” je...?


Možemo ga nazvati i manifestom intelektualnog pozeraja, manifestom koji sadrži i kritičku distancu i mnoge nivoe nekog ludila. Svi likovi zapravo govore iz Vajlda, a on je, nema sumnje, bio hiperinteligentan.

Tu nema sukoba u klasičnom smislu. Svi likovi su na neki način drugi deo jednog lika, i to se na kraju uklapa u jedan neverovatni apsurdni krug. A s obzirom na to da izneverava očekivanja i pretvara se u nešto drugo, to zaista jeste kemp. Ne treš, ne ništa jeftino. Naprotiv, vrlo inteligentno. To danas svako treba naglasiti.


Zašto?

 

Zato što dobar kemp, kao i validno poigravanje normama, njihovo dovodjenje u pitanje, zahteva i čak podrazumeva i kvantitet i kvalitet znanja i obrazovanja, visok nivo duhovnosti i inteligencije.  “Važno je zvati se Ernest” je visokokvalitetan, ako hoćete, skupi dendizam. Komad ima naoko pomalo bizaran zaplet, ujdurmu medju prijateljima, nužnost imena Ernest ako čovek hoće da se oženi, svojevrsno koketiranja s homoseksualizmom...

Bavi se i pitanjem sakrivanja, pa i lažiranja identiteta. Taj Doktor Džekil i Mister Hajd u svakom čoveku zapravo ukazuju na pitanja, probleme koji su i tada bili, a i danas su vrlo prisutni u društvu. Skrivene namere, skriveni identitet. Oba glavna lika su zapravo biseksualna. U komadu vidimo i nimalo nepoznat fenomen da ljudi iz sredine koja ih zna odlaze u onu koja ih ne zna da bi se prepustili užicima svih vrsta. .

 

Dakle?

 

S jedne strane „Važno je zvati se Ernest” jeste šetnja kroz dekomponovanje normi. Sa druge strane, živimo u vremenu u kome smo suočeni s problemom (ne)prihvatanja različitosti. Nije tajna da svako ko ne pripada mejnstrimu u erotskom, ili u bilo kom drugom smislu, i te kako mora da se krije. “Ernest” na jedan vrlo pametan, inteligentan, duhovit, povremeno i lascivan način govori o tome šta da se radi sa tim problemom (ne) prihvatanja različitosti od strane društva. Više nego aktuelno. Ali to je samo jedna od dimenzija predstave, jer komad zapravo predstavlja apologiju inteligencije, apologiju obrazovanosti, apologiju visprenosti i britkosti uma, a to omogućava čoveku da se šaltuje i skače u bilo koju društvenu sferu, daje slobodu, daje kredibilitet.

 

Kog žanra je predstava?

 

U osnovi farsa, kao što je i napisano. Imamo i elemente mjuzikla, konverzacijskog klasičnog pozorišta, groteske, apsurda. Želja mi je da napravimo jednu vrlo eskapističku predstavu; jezgro antiangažovanog teatra; ćeliju potpuno razbarušenog društva koje nema nikakve veze sa realnošću i koje je toliko hiperrealno da se pretvara u svoju suprotnost.

 

Šta je još aktuelno u vašem profesionalnom životu?

 

Razvija se, srećom, velikom brzinom. Čim završim “Ernesta”, idem da radim mjuzikl o Savi Savanoviću, čuvenom srpskom vampiru u Kikindi, zatim radim u Subotici Momčila Nastasijevića ... Takodje imam dogovore u Sloveniji i Hrvatskoj prilično intenzivirane nakon uspeha predstave koju sam u Celju radio, a bazirane na pet kratkih Čehovljevih priča. I da ne nabrajam, tako do 2014.

 


Intervju: Nikola Zavišić, pozorišni reditelj

Izvor: Blic

 

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."