You are here: Početna » Zabava » Intervju » Moji filmovi mogu da budu opasni
sreda, 19 sep 2018

Moji filmovi mogu da budu opasni

 

Da li je „Parada“ najbolji film Srđana Dragojevića? On smatra da jeste, a publika koja pamti naslove kao što su „Mi nismo anđeli“ (1992), „Lepa sela lepo gore“ (1996) i „Rane“ (1998) tek će da odluči.

 

I najvatreniji Dragojevićevi fanovi morali su da se zapitaju šta se to desilo s njihovim omiljenim režiserom, „čovekom koji je spasao srpski film“, pa da snimi tako nešto kao što su bili „Anđeli 2“. Film „Parada“, mračna komedija o održavanju gej prajda u Beogradu, mogla bi da označi njegov veliki povratak.

 

Nakon epske sage „Sveti Georgije ubiva aždahu“, koja je nepravedno otpisana od većeg dela kritike, došlo je vreme da nas Dragojević podseti u čemu je najbolji.  „Ja jednostavno uživam da snimam filmove”, kaže on u ekskluzivnom intervjuu za „Blic”. I treba mu verovati.

 

Jesu li vas brinula istraživanja javnog mnjenja o stavovima prosečnog Srbina o gej populaciji?

 

Moram da priznam - nisu. Ne zato što ja nisam svestan tih istraživanja, već stoga što sam ovu priču počeo da pišem još pre sedam godina, tražeći pravi pristup i žanr.  Nisam to tada uspeo, priča je odležala nekoliko godina, pa sam je ponovo uzeo u trenutku kada su moje drage kolege u dve uzastopna konkursa Filmskog centra odbili već dobrano spakovan projekat po imenu 1999. (škartovi).  Jednostavno, branio sam se od očaja što je filmski „establišment” Srbije doneo odluku da se moja malenkost eliminiše iz kinematografije.

 

Dakle, pisanje „Parade” 2007. godine bila je jedna vrsta terapije za mene.  Tako je počela teška borba da se ovaj film snimi. U film je ušla i Slovenija, pa Crna Gora, Prva srpska televizija, ambasade Nemačke, Holandije i Francuske.

 

Može li se putem filma postići da se ovde shvati o čemu zapravo pričamo kada pričamo o homofobiji?

 

Znate, ja dosta istražujem kada pišem scenario. Dosta sam stvari našao iz realnih ljudskih drama, a neke koje su proizvod mašte proveravao sam u realnosti. Postoje stotine gej osoba koji sa svojim roditeljima imaju veoma kompleksne i često bolne odnose.  No, mnogi su slučajevi da ti odnosi, uprkos tradicionalnom obrazovanju i pritisku sredine, završe srećno.  Meni je drago što je tako, svaki roditelj voli svoje dete bespogovorno, mislim da je roditeljska ljubav slepa i takva treba da bude.  Ali mnogo je više tužnih priča. Ja priželjkujem da ovaj film vide i roditelji gej osoba na koje će možda film uticati da prihvate seksualnu orijentaciju svoje dece i shvate da im je dovoljno teško i bez osude najbližih.

 

Verujete li u to da umetničko delo treba da „prekopava po ranama“, da treba da bude opasnost. Da li su vaši filmovi opasni?

 

Kao mlad pesnik bio sam fasciniran dvadesetim godinama prošlog veka u sovjetskoj kulturi i umetnosti. Majakovski mi je bio uzor u ranoj mladosti.  Uvek mi se gadilo to buržoasko shvatanje umetnosti, elitizam „čiste umetnosti neopterećene smislom”.  Umetnik mora da pokuša da menja svet, pa iako najčešće ne uspeva u tome, plemenit je to pokušaj.  I vredan truda. E, takvi filmovi, koji pokušavaju da menjaju svet, mogu da budu - „opasni”. U mom slučaju, mogu i po vlast da budu opasni. Znate, svaki moj film ima gledalaca koliko svi drugi filmovi te godine - zajedno.  Oni obično imaju gledalaca više od nekih partija koje pređu cenzus i nakon toga kontrolišu naše živote.  Možda vlast zato i više voli ove hermetične filmove koji se vrte nedelju dana po tih nekoliko preostalih, praznih bioskopskih dvorana.

 

Vlast sudbina filma obično slabo zanima - oni se slatko nazevaju na premijerama, pa trk na koktelčić, slikaju se nasmejani s autorima, ti „samopregorni pokrovitelji umetnosti”, ustreptali i egzaltirani, strepe nad teškim stanjem u kulturi dok bockaju po švedskom stolu i - odu.  Pravilno, šta će im čovek kao ja koji ima petstošesto hiljada gledalaca. Ne daj bože da istom padne na pamet da svojim gledaocima preporuči nešto. Za to preporučivanje vole oni da su zaduženi. Za to su se „borili”.

 

Mačo kultura u Srbiji često insistira na „imanju muda“ kao jednoj od najpoželjnijih osobina. Za šta su u današnjoj Srbiji potrebna muda?

 

„Muda” su, kod nas, da citiram jednu od junakinja filma, Lenku, precenjena katergorija. Kada bi, umesto istih, imali više srca i čovečnosti, tolerancije i solidarnosti, bolji bi ljudi bili.

 

Šta i koga želite (ako želite) da podstaknete (probudite) svojim filmovima?

 

Kada se poruka mog filma shvati sasvim pogrešno, očajan sam. Rastužuje me saznanje da su „Rane” inspirisale neke mlade ljude da se identifikuju sa Pinkijem i Švabom.  Ipak, čini mi se da sam donekle uspeo da delujem pozitivno sa „Lepim selima”. Moguće, čak i sa „Anđelima”. Ta laka komedija bila je jedna vrsta vapaja za normalnim, bezbrižnim životom za koji su čitave generacije uskraćene. Evo i sada, mnogo sam se potrudio oko „Parade” i nadam se da će, komercijalni rezultat na stranu, film makar malo uticati da se otvori dijalog oko korpusa tema vezanih za ljudska prava.

 

Postoji li zajednički imenitelj vašeg opusa?

 

Nisam siguran. Moj za sada nažalost skroman opus je dosta raznolik. Neke sam filmove kao sto su „Mi nismo anđeli 2” radio iz očajničke nužde da, pošto su mi po ko zna koji put pokvarili mogućnost, snimam film koji želim. Tog puta, 2005. godine, desilo se to sa „Bodljikavim prasetom” po romanu Džulijana Barnsa, na koji je bosanski predstavnik u Eurimageu stavio veto - vidite kako se tamo i dalje rado sećaju „Lepih sela”. Zato sam pokušao da potpuno sam sakupim dovoljno novca i da ga snimim. Nažalost, pirat „Anđela“ 2 je izašao posle nedelju dana i ova mogućnost se izjalovila. Na svu moju frustraciju, čak su me optužili da hoću da zgrnem novac, kao da je to neki zločin, od koga su abolirani jedino tajkuni, vlasnici reklamnih agencija, političari i pevaljke.

 

Ali ne žalim, pokušao sam da uzmem stvar u svoje ruke. Da ne čekam da mi nekakve guzonje aminuju pravo na rad. Evo, pokušavam da nađem neki zajednički imenitelj u svojim filmovima ...  Moguće da nekoliko mojih filmova dele moju ambivalentnost prema ljudskom rodu.  Voleći svoje junake, pokušavam da ubedim sebe da su ljudi, pa čak i oni iza kojih stoje postupci nedostojni čoveka, u suštinu dobri i vredni. Često me stvarnost demantuje u tom uverenju ali se, ipak, svojski trudim.  I, da... mislim da su svi moji filmovi solidno režirani . Čini mi se da mi pričanje priče dosta dobro ide.

 

Izvor: Blic

 

 

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."