You are here: Početna » Zabava » Biografije » Elison Bekdel
sreda, 19 sep 2018

Elison Bekdel

Od svog nastanka 1983. godine strip Elison Bekdel (Alison Bechdel), Lezbejke kojih se treba kloniti (Dykes To Watch Out For,) postao je neka vrtsta kontrakulturne institucije. Strip je prodat mnogim dnevnim novinama, bio prevođen na više jezika i uvršten u mnoge zbirke nagrađivanih knjiga. Magazin Utne stavio je ovaj stip na listu najvećih hitova dvadesetog veka. A Comics Journal kaže, “Umetnost Bekdelove destiluje zadovoljstva serije Prijatelji (Friends) i nedeljnika The Nation; mi prepoznajemo svoje svetove u tom stripu, sa svim tugama i ironijama koje ga prate.”

Pored ovog stripa, Bekdelova je takođe ekskluzivno radila za mnoge publikacije, uključujući Ms., Slate, the Advocate, kao i za mnoge druge dnevne i nedeljne listove, vebsajtove, strip izdanja i fanzine.

Hoton Miflin (Houghton Mifflin) je 2006. izdao njene strip memoare, pod nazivom  Fun Home: A Family Tragicomic. Prominentna bestseler priča nazvana je “hipnotišućim poduhvatom porodičnog uskrsnuća” i “retkim pravim primerom razloga zbog kojeg su grafičke tj. strip novele, preuzele dijalog u američkoj literaturi”.

Elison Bekdelova živi blizu Berlingtona u Vermontu.
 
Život Elison Bekdel u stripu Fun Home
piše Šona Švarc( Shauna Swartz) 8. maj 2006.

Još 2006. Elison Bekdel počinje da zapisuje hronike života fiktivne grupe likova u svom stripu Lezbejke kojih se treba kloniti (Dykes to Watch Out For). U proteklih sedam godina, ona je takođe dokumentovala svoj sopstveni život u formi grafičke novele. Fun Home, koja je izašla 8. juna 2006, je jako lepo, na momente uznemirujuće i dosledno zaprepašćujuće i komično delo.

Naslov se odnosi na prebivalište Bekdelove, ali i na porodični biznis, koji je zapravo pogrebno preduzeće. Knjiga mapira korene Bekdelove, od ranog detinjstva do momenta kada se autuje. Knjiga se takođe bavi istraživanjem prikrivene homoseksualnosti njenog oca, kao i njegove tragične smrti, za koju se do kraja ne zna da li je bila slučajna ili je posredi samoubistvo. Detalji vezani za njen život, ali i život njenog oca, majke i braće balzamovani su, preparirani i izloženi na uvid javnosti.

“Bilo je to veliko olakšanje kada sam se vratila stripu i prestala da budem preokupirana sobom, jer ne možeš večito da tupiš i budeš opsednuta svojim detinjstvom,” rekla je autorka o tome kako je izgledalo završiti knjigu. Najpre je provodila prvu polovinu svakog meseca radeći na stripu, a drugu polovinu radeći na knjizi. Međutim, knjiga je malo po malo počela da preuzima njen život, sve dok je nije završila prošle zime.

Završetak nije nekakav mali poduhvat za nekoga kao Elison, nekoga ko priznaje da bi mogla da piše i detaljiše u nedogled. Bekdelova opisuje svoj proces stvaranja kao “jedva obuzdan ili teško kontrolisan opsesivno kompulsivni poremećaj” , poremećaj koji bi sa lakoćom mogao da je spreči da završi bilo šta, ali ona uspeva da ga kontroliše makar toliko da može da bude produktivna.

Karakteristike tog procesa su fascinantne same po sebi. Bekdelova bukvalno odigrava svaku scenu koju nacrta, uključujući i scenografiju i kostime, pozira za svaki lik u svakom posebnom crtežu i sve to beleži fotografijom. U video klipu koji se može pogledati na njenom vebsajtu, ona opisuje ovu rutinu iz svog studija u Boltonu, Vermont, njenom domu već deset godina, i dok to radi, vidi se mačka koja lagano hoda u uglu slike. “To ukazuje na slabost u mojoj tehnici crtanja,” kaže. “Ja ne mogu da izmišljam stvari u onome što pišem ili crtam; mogu jedino da ih reprodukujem.”

Dok Bekdelova ovaj metod koristi u stvaranju stripa Lezbejke kojih se treba kloniti (Dykes to Watch Out For), on ima drugačiji efekat kada su u pitanju članovi njene porodice, uključujući tu i nju samu. “Kada je u pitanju moja porodica, taj metod ima tu čudnu drugačiju ulogu, izgleda kao da ponovo proživljavam svoju prošlost, momanat po momenat”. Za strip novelu Fun Home Bekdelova je shvatila da je ponovo odigravala teške prizore iz svog života i pustila sebe “da u istim sazri”. Pre nekoliko godina ona je zapravo posetila deo autoputa na kojem je njenog oca udario kamion, i tamo napravila nekoliko fotografija kamiona koji su jurili ka njoj niz autoput.

Ona opisuje izvor svoje kreativnosti na koji se oslanjala tokom stvaranja strip novele Fun Home, kao “ostatke” svog detinjstva: crteži koji datiraju iz perioda kada je imala sedam godina, dnevnike koje je vodila kada je imala deset godina, zapisnik o primanjima/troškovima koji je vodla od svoje trinaeste godine. Takođe je uspela da iskopa mape svog rodnog grada, liste za kupovinu, ambalažu od šećera i malo uobičajenije uspomene, kao što su fotografije, pisma i otcepljene, iskorišćene karte. Majka joj je dala kutiju sa pismima njenog oca “ nekoliko stotina strana ispunjenih njegovim razmišljanjima.” Bekdelova ih je sve transkribovala i uključila delove u svoju knjigu.

Ona je minuciozna istraživačica i kaže da je postala opsednuta pronalaženjem dobrih fotografskih referenci malog pensilvanijskog grada u kojem je odrasla, ali i dobrih fotografija ostalih lokacija koje su opisane u njenoj knjizi. Uz pomoć pretraživača Google Images, uspela je da pronađe fotografije napravljene sa krova zgrade na Menhetnu, koje se pojavljuju u sceni u kojoj njena porodica posmatra vatromet povodom Dana nezavisnosti.

Kako je stvarala knjigu, Bekdelova je shvatila da “je stvarna dokumentarna istina gotovo uvek bivala bogatija i više iznenađujuća” od njenog sećanja i uspomena vezanih za određeni događaj. Ona primećuje kako opisuje leto tokom kojeg se desila afera Votergejt (Watergate)—kada je dobila svoju prvu menstruaciju, njen otac je bio zamalo uhapšen, njena majka je nastupala u jednoj predstavi i radila na svojoj magistarskoj tezi, a drvo ispred njihove kuće je oboreno u oluji.

“Imam ta određena, jasna sećanja svih tih stvari koje su se dešavale”, kaže Bekdelova, “ali nisam imala pojma da su se desile u dvomesečnom vremenskom okviru. Sva ta dešavanja susrela su se na jedan sinhronizovan način.”

Fun Home je prepun fantastičnih niti, naizgled neverovatnih elemenata koji su proizvod “propasti imaginacije”, kako je to Bekdelova sama opisala. Kaže da može da radi  i stvara samo uz pomoć zabeleški i jasnih sećanja, i da ne razume kako ljudi pišu književna dela. “Da sam sve ovo izmislila, bilo bi to jako loše delo”, ukazuje ona.

Iako Bekdelova govori kao da dokumentovanje njenog života ne predstavlja posebno kretivan poduhvat, knjiga ipak pokazuje duboki uvid – kada je ona u pitanju, ali i njen otac, kao i komplikovan i svadljiv odnos koji su imali. Ona smatra da ova sposobnost percepcije dolazi delimično od mnogo terapije na koju je išla, ali najviše od toga što je naprosto bila “hipersenzitivno dete”. Dodaje da je svog oca poznavala jako dobro, i da je održavala neobično jaku vezu sa njim.

U strip noveli Fun Home Bekdelova ispituje koliko joj je teško bilo da usmeri bes na svoga oca. Ona primećuje da je sposobna da mu oprosti na njegovim manama, posebno zbog toga što je “prag tolerancije viši za očeve, nego za majke”. Ali ona takođe kaže da je kroz rad na knjizi stekla poštovanje prema svojoj majci, “zaista shvatajući neke od stvari sa kojima je njena majka morala da se nosi”. “Moje gledanje na stvari se promenilo od vremena kada sam bila dete u tom domaćinstvu,” kaže Bekdelova, primećujući da je postala saosećajnija prema svojim roditeljima u procesu stvaranja knjige Fun Home.

Prema Bekdelovoj, kao i njen otac, i ona često pokušava da priđe emocijama kroz iskustva drugih, tako što izmamljuje reakciju za koju bi volela da je i sama sposobna od nekog drugog. Na pitanje da li očekuje da i njeni čitaoci funkcionišu na sličan način – iako sa većom distancom i zakašnjenjem - ona odgovara: ”Pretpostavljam da da. Ja nisam sposobna da u potpunosti pristupim svojim osećanjima, ali možda će neko ko me sluša, biti sposoban da to uradi i da mi onda ispriča nešto o svojim razmišljanjima na tu temu.”

Bekdelova kaže da pokazuje “uvrnutu samouverenost” kada govori o sebi i svom radu, ali da je prestravljena kada treba da govori o bilo čemu drugom. Ona ne može da zamisli da govori na formalnom skupu ili sastanku, na primer: “ Ja se divim tome kada ljudi jednostavno ustanu i postave pitanje. Kako se to uopšte radi?” Pa ipak, oseća se prijatno kada se obraća grupi ljudi i govori o svom radu na stripu i ne oseća nikakvu nesigurnost kada je pitanju intenzivno intimna priroda njenih memoara. “Čudno je to. Ja sam stidljiva i povučena osoba, ali me nešto nagoni da svoju dušu otkrivam, razgolitim na ovaj način,” kaže ona.

Bekdelova nije rekla majci i braći o svojoj knjizi do otprilike godinu posle početka rada na istoj, zato što nije htela da bude inhibirana onim kako bi oni mogli reagovati na njenu “porodičnu tragikomediju”.

Međutim, potrudila se da im je pokaže  u različitim fazama, i čak im je obećala da će napraviti promene ukoliko to budu tražili. “Ali kad god bi me pitali da nešto izbacim, ja bih morala da im objašnjavam zašto je važno da taj deo ipak ostane tu i svađali bismo se oko toga,” kaže kroz smeh. “I na kraju, ja bih izvojevala pobedu.”

Bekdelova opisuje svoju majku kao vrlo povučenu i zatvorenu osobu, ali kaže i da je ova bila puna podrške uprkos osećaju nelagode zbog toga što joj je porodična istorija data na uvid javnosti. Kaže i da je jedan od njene braće izrazio zabrinutost zbog negativnog portretisanja i prikazivanja njihovog oca, dok je drugi bio jednostavno iznerviran činjenicom da ona koristi tako mnogi velikih reči. Naime, izgleda da on to smatra odbojnim, čak su i opkladu napravili u vezi s tim. Nažalost, otkrivanje detalja opklade, poremetilo bi rezultate iste.

Bekdelova se bavi ilustrovanjem još od detinjstva. Nedavno je pronašla nešto što je napisala sa jedanaest godina, a vezano za to da želi da se bavi stripom kada odraste. Međutim, nije radila na ostvarenju svog zaboravljenog sna, sve do nakon koledža, 1983, kada je prijatelj, pošto je od Bekdelove dobio pismo koje je sadržalo ilustracije, ohrabrio da se time ozbiljnije pozabavi. Tek je 1990. napustila svoj stalni posao, i sada priznaje da i dalje oseća nelagodu u pogledu održivosti svoje karijere. “Oduvek mi se sve to činilo kao zaista nepraktičan cilj u pogledu karijere”, kaže ona i dodaje da takvu rizičnu egzistenciju ponekad nalazi zaista stresnom. “I dalje brinem da ću možda morati da nađem posao”.

Prevela: Milica
Izvor: http://www.afterellen.com/archive/ellen/Print/2006/5/bechdel.html

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."