You are here: Početna » Zabava » Razno » Cyber date: real love
sreda, 23 maj 2018

Cyber date: real love


Jeste li ikada cyber-dejtali? Ikada imali profile na nekim društvenim mrežama? Tražili ljubav, seks, prijateljstvo preko interneta?

 

Niste? Nikad?

 

Jeste li sigurni? OK, ako niste i ako to “nikada ne biste”, nema veze. Propuštate čitav novi svet, ali whatever.

 

Iz svog i tuđeg iskustva, ispričaću vam priču o mogućim profilima na koje možete naletati, o mogućim profilima koji sami, ne-baš-igrom-slučaja možete postati. Pisaću u trećem licu da se zaštitim i izmišljaću (nadopunjavati) neke situacije – čisto da zapaprim priču i reći ću puno mogućih istina, a vi odaberite u šta ćete verovati – kad je verovanje svakako (vrlo često) – potpuno blesavo. Ali, to već znate, pretpostavljam.

 

Naime, istina je da je to jedno fino iskustvo u kom se možete potpuno izmisliti ili u pop-verziji REINVENTIRATI, istaći svoje najdublje inhibicije kao najnasušnije potrebe: možete lagati, dobro photoshopirati, krasti fotke, citate, misli i biti potpuno neodgovorni prema drugim ljudima.

 

Možete ih vredjati, ignorisati, neshvatati ozbiljno, pogotovo ako za to – nemate hrabrosti u real life-u. Možete misliti da ste bolji, možete se potpuno vinuti u nebesa svojim fejk i bednim kriterijumima. A možete probati biti (naravno) nešto bliži svom stvarnom razlogu zbog kog ste tamo.To je razlog koji se često zaboravlja i ignoriše ali je u pozadini i tamo često i ostane, nažalost. Vi zapravo, dragi moji, želite pažnju i potvrdu? Ljubav? Pristanak? (To je inače, na izvestan način – pretpostavka gotovo svake komunikacije, ali o tom – drugi put, I promise).

 

Da, to je upravo to što ljudi čak i tamo žele. Žele jebenu ljubav. Žele da ih neko – jebeeeno - odabere. Da im utrne dupe, srce i noga.

 

Žele da ih neko ućutka. Žele instant ljubav koja dolazi instant dodirom kome je prethodio instant message. Žele sve odmah i sada. Ili nikada, naravno. Jer nemaju vremena. Naravno. Puno rade, umorni su.

 

A komunikacija kreće kao svaka komunikacija nakon dva piva, s mrvom interesa.

 

Pitaju te: gde živiš? Šta tražiš? (I da opišeš svoje osnovne seksualne funkcije. Ne disfunkcije!) Većina kada to pita usput i odgovori: da traže nekog normalnog, diskretnog, finog, užasno seksi, prosečnog. I ti im to potvrdiš. Kažeš: I ja. Majke mi. I ja! Jer ako kažeš suprotno, onda si sam nenormalan, a s tim se već ne može živeti. I onda će te obrisati, odjebati, izignorisati. A to je već prevelika cena – čak i za net. A pogotovo za tebe. Potom i usput: uspešnom komunikacijom se misli onaj trenutak u kom su izmenjene fotografije lica koje s obzirom na vremenski okvir u kom su – moraju biti extra profi, u najmanju ruku s ajfonom uslikane. Pa i budu.

 

A onda se (možda) događa stvarni susret koji je uvek potpuno drugačiji od cyber susreta. Osoba poprima miris i boju kože. Ima boju zuba. Ružne cipele. Neusklađene boje majice i pantalona /suknje. Ima nekakav ružni srebrni prsten i kao nekakvu seljačku ogrlicu oko vrata.

 

Tiho priča i onda još priča gluposti. Oni “pametniji”u takvim susretima se bave kao reikiem ili nekim drugim duhovnim tehnikama protiv kojih nemam ništa, ali kada dođe do stvarnih pitanja o identitetu, autovanju, iskrenosti – često padaju u zamke svojih samoobmana ili koncepata vezanih za verovanje u isto. Naime, vrlo često su to prostodušni lažovi koji su sebi samima uspeli iskovati argumentaciju da prežive. Pričaju bajke o tome da je njihov “privatan život” samo njihova “privatna” stvar, da nije važno što im jebeni roditelji ne znaju ništa o njima, da to oni ne bi tako i tako shvatili itd…Podcenjuju, omalovažavaju a da to i ne znaju da rade. Uglavnom, da ti se smuči jer dok to govore, usput ne znaju šta znači ni privatno ni život. Čak ni poetično razjasniti, a kamoli.. Ali, nema veze.

 

Onda postoje – žešći frikovi – tkzv. dobro uvežbani socijalni psihopati ili samo patološki lažljivci ili – uz dužno poštovanje – ozbiljno mentalno oboleli. Npr. bio jednom jedan dečko koji je tako došao na neku kafu nekom mom prijatelju i počeo pričati sledeće: da je upravo on direktor Applea u Hrvatskoj, da je on bio na sastanku s Rihannom, da je odbio tri uloge u tri Harry Pottera…I tako.

 

Postoje pak i oni koji samo žive sa mamama. Oni su najdosadniji. O njima se nema ništa reći, osim ih pitati: kakve su mamine sise? I da li mama kuva supu s pravim piletom ili iz vrećice. Ali, na to se uvrede i to – jako!, pa je onda možda bolje im ništa ne govoriti jer ćeš se još morati izvinjavati.

 

Onda – oni koji nose ray-ban okvire sa staklima i bez njih, lože se na savremeni ples, čitaju uvode o/u knjigama, skidaju nepoznatu muziku s neta i vole Marinu Abramović koja im je početak i kraj umetnosti, izlaze na “cool”mesta, a DJ-eve smatraju najsvestranijim izvođačima i po mogućnosti bi i sami hteli biti dizajneri ili samo “umetnici”, a sve to iz prikrajka nekog lošeg društvenog ili humanističkog studija koji ih tobože formira da “misle”. Njih sigurno znate.

 

A tek oni koji su ovako – socijalno – potpuno prihvatljivi (za nedeljne ručkove kod roditelja), dobro vaspitani, lepo ispeglani, fino ošišani, skoro pa stalno zaposleni, bolje uhranjeni s mirisom omekšivača koji kao da im isparava iz ušiju dok obožavaju žešće seljačine ili samo poznate, ali se toga stide – čak i onda dok upravo to – traže. Dobro, oko njih je ipak to stalno zaposlenje jedini “u redu” format. Čini ih arhetipski zgodnima. I po meni – najpoželjnijima. Najdraži su mi ipak oni koji kao (čak i nakon svih Madonninih i seksigradskih i inih izjava o seksu) i dalje imaju problem s pričanjem o seksu. Njih posebno volim da maltretiram.

 

Međutim – nevermind – sumiraću. Da, internet je super mesto za susret. Upoznaćete ljude koje biste upoznali i bez interneta. To su ljudi. Imaju mane. Glupi su, ružni su, smešni su, slatki su, zgodni su. Sve su. Imaju krv. Imaju miris. Znaju biti potpuno iritantni.Znaju biti potpuno neodoljivi. Međutim, ono što je dobro oko svih njih je to što ih negde “pere” ista želja. Mogu se dogovoriti oko toga da su u tom prostoru i vremenu zbog istog motiva. Mogu čak i reći da se radi o nečemu animalnom, odveć instinktivnom, o trenutku, o zauvek. Možda neće reći da se radi o ljubavi. A znaće da se radi upravo o tom ratu. I možda neće priznati da veruju, ali ako ih jako pritisnete ili razmazite – priznaće da veruju da je i ta opcija moguća, za njih, za one oko njih, s nekim: Ljubav. Računajte na tu želju sledeći put, na nekoj društvenoj ili “inoj” mreži. I srećno.

 

Izvor

 

 

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."