You are here: Početna » Saznajte Više » Pojmovnik » Reč koja vredi
subota, 16 dec 2017

Reč koja vredi

 

Nikad me nije previše zanimalo kako me ljudi nazivaju. Nikad nisam bila sklona etiketama, najviše jer je premalo onih koje mi dobro pristaju, da ne pominjem činjenicu da od većine samolepljvih stvari dobijem gadan osip. Ne mogu da podnesem ni običan flaster.

 

Tokom četiri decenije preskakanja rodnih ograda naučila sam mnogo. Naučila sam da tolerišem da me zovu nečim što nisam.

 

Uz nelagodu sam se pomirila sa činjenicom da ne postoji dovoljno zamenica, kutijica na formularima niti bezbednih toaleta za ljude kao što sam ja.

 

Zato sam naštelovala čulo za prepoznavanje opasnosti i mudrost neophodnu za ulično preživljavanje svih rodnih transgresora. Veštine rešavanja konflikata i izbegavanja pijanih tipova u javnom prevozu sam usavršila do nivoa nepojmljivog običnim smrtnicima.

 

Naučila sam da prepoznajem moju braću i sestre, čak i kada nimalo ne liče na mene. Svoj bes sam kanalisala dovoljno dugo da bih se privremeno pomirila sa svetom koji aktivno radi na našem uništenju.

 

Naučila sam da se prijateljski osmehujem i ljubazno odgovaram na pitanja, kako god da me nazivaju.

 

Ali tek nedavno sam shvatila kako da se sama nazivam.

 

Godinama sam se krišom dosađivala dok sam odgovarala na stalna pitanja o tome kojom zamenicom da mi se ljudi obraćaju, zahvaljujući im što uopšte pitaju i govoreći im da me zovu kako žele jer zaista nisam imala preferenciju. Godinama je to bilo uglavnom tačno. Uglavnom.

 

U poslednje vreme puno radim u školama i to me nekako promenilo. Teško je opisati i imam osećaj da je rizično da uopšte pričam o tome. No, ispričaću jednu priču.

 

Stižem u srednju školu u malom gradu. Tamo sam da govorim i da decu pokrenem na dijalog o maltretiranju od strane vršnjaka i da im postanem zdrav, srećan, uspešan queer umetnički uzor. To su moji ciljevi, okvirno tim redosledom.

 

Dobronamerni i nedovoljno prerušeni radikalni nastavnici, koji me pozivaju uprkos desničarski nastrojenim direktorima škola, me pitaju kako želim da me predstave.

 

On ili ona me tada pita da li želim da mi se obraćaju sa on ili ona.

 

Promatram 80 učenika koji ulaze u prostoriju. Nije uvek lako uočiti ih. Klince zbog kojih sam došla. Neki od njih nisu ni svesni koliko će im kasnije u životu značiti sećanje na taj dan. Neki od njih to već znaju isuviše dobro.

 

Tu je jedna mala koju nazivaju muškaračom, njeni roditelji se uveravaju da voli sport i da je to sve.

 

Tu je i odlikašica koja je mesec dana ranije pokušala da se “autuje” fundamentalističkim roditeljima, ali ju je otac prekinuo na pola puta, u polu-šali rekavši da bi trebalo da porazmisli da li želi da to učini, jer ne želi da bude u situaciji da mora da je izbaci iz kuće tako rano.

 

Tu je i mršavi emo dečak kome šiške zaklanjaju oči i koga stariji brat svaki dan čeka posle škole da ga vozi kući jer se plaši da ide autobusom nakon nečega što mu se desilo.

 

Godinama govorim nastavnicima da mi se obraćaju u ženskom rodu, jer je to delovalo jednostavnije. Izgledalo mi je da će se zbog toga deca fokusirati na stvari o kojima sam zaista želela da razgovaramo. Želela sam da pričamo o tome kako da škole učinimo bezbednijim za sve, a ne o mom rodnom identitetu. Ubedila sam sebe da to ko sam ja i kako se identifikujem nije preterano važno za diskusiju.

 

Onda sam nedavno nastavnici rekla da mi se obraća u ženskom rodu zbog nekolicine drugih razloga. Negde usput sam shvatila da to ko sam ja i kako sebe nazivam može dosta da im znači. Zato što želim da ustanem ispred tih mladih tela u kojima bujaju hormoni i da im dokažem da ženska tela mogu da izgledaju kako god njihove/i vlasnice/i žele.

 

Želim da ustanem i kažem:“Evo me. Tu sam. Veliki matori mišićavi istetovirani frik u muškim pantalonama i AC/DC majici. Izgledam kao tip i možete me zvati Ivan. Ja sam ostvarenje najgoreg košmara direktora vaše škole. Tu sam da vam kažem da možete da budete šta god ste u stanju da izmislite. Možete me zvati “ona”, a ja ću vas zvati kako želite. Ja sam ponosna bučica. Ako želite da saznate šta to znači, možemo da razgovaramo kasnije, kada završimo sa čitanjem pesmica koje smo napisali. “

 

Jer za mene, baš sada, u ovom telu, na ovoj planeti, to deluje kao najrevolucionarnija stvar koju mogu da učinim, i najokorelije post-binarno stvorenje koje mogu da budem. Ali to sam samo ja.

 

Imam jednog starog prijatelja, on mi je nešto poput frik-očinske figure i njemu postavljam pitanja koje bi sin postavio ili od njega tražim queer savete koje moj biološki otac ne bi razumeo.

 

Pričali smo o ovome i nasmešio mi se i klimnuo u znak razumevanja, jer je i on, na njemu svojstven način, jedan veliki matori buč, a onda mi je izrecitovao ovaj citat TS Eliota.


“We shall not cease from exploration

And the end of all our exploring

Will be to arrive where we started

And know the place for the first time.”*

 

Moje ime je Ivan. Možeš mi se obraćati u ženskom rodu. Po prvi put u mom životu, to zaista osećam kao istinu. A ako mi istina pristaje, ja ću da je nosim.

 

*strofa iz pesme Little Gidding, kojom autor ističe da iskustvo donosi mudrost. Ako kreneš s jednog mesta, vratićeš se na to mesto sa više iskustva, više kapaciteta da razumeš i sagledaš stvari na drugačije načine, a tvoja percepcija mesta polaska će se promeniti zbog svega što ti se u međuvremenu desilo.

 

Prevod: Majda Puača

Izvor

 

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."