You are here: Početna » Saznajte Više » Međunarodni skupovi » Dyke March - San Francisko 2008
četvrtak, 24 sep 2020

Dyke March - San Francisko 2008

Govori Lepe Mlađenović i Tijane Popivode na Lezbejskom maršu u San Francisku
Govor Lepe Mlađenović na Lezbejskom maršu u San Francisku
28. jun 2008.


Drage lezbejke,
našu ljubav za žene sunce ljubi a mesec grli
hrabre ljubavnice žena koje nikada niste smele postojati,
Kako je pre 20 godina govorila naša lezbejska pesnikinja,
Evo nas -
Evo mene među vama -
Odakle dolazim?

Moja domovina je bila mala zemlja zvana Jugoslavija koja se devedesetih, tokom rata, razdvojila na sedam manjih država. Ja dolazim iz jedne od njih, Srbije, čiji je tadašnji režim započeo i vodio ratove.

U ratna vremena – šta smo mi, lezbejke, videle?
Između ostalog, videle smo da u momentu u kome univerzalni vojnik uzima oružje da bi ubijao – on stvara mnoge neprijatelje i lezbejke su među njima. Rat svodi identitet na nekolicinu simbola, na nacionalnost nečijeg prezimena, na religijske ili tribalne simbole. Rat svodi ženska tela na bojno polje, i ne ostavlja prostor za lezbejsku žudnju.

Šta smo naučile?
Da mi, lezbejke, treba da smo u anti-ratnom pokretu, da treba da sarađujemo, da se međusobno udružimo i povežemo sa feministkinjama, mirovnim aktivistkinjama, anti-fašističkim grupama... i neke od nas smo učinile upravo to. Zajedno sa feministkinjama iz Italije, Španije, Izraela napravile smo mrežu Žene u crnom protiv rata i mnoge žene širom sveta su se pridružile, i žene iz San Franciska isto tako.

Naučile smo da ženska i lezbejska solidarnost mogu postati svakodnevica. Tokom ratova u Jugoslaviji, lezbejke i anti-ratne aktivistkinje su prelazile granice, stizale na daleka mesta kako bi podržale naš glas otpora. Ne bih preživela te bolne godine da nije bilo lezbejki i aktivistkinja koje su dolazile da protestuju sa nama, koje su nam slale knjige lezbejske poezije i stripove, koje su dolazile da nam donesu čokoladu i kafu, da čuju naše priče.

Rat u našem regionu je završen.
Odakle dolazim?
Iz Evrope, i malo dalje – iz jugoistočne Evrope... gde vladavina zakona ne važi u potpunosti, gde nema puno podrške lezbejskim pravima.
Prešla sam ceo ovaj put iz istočne Evrope kako bih se složila sa vama, kako bih rekla:
Da, trebaju nam lezbejski marševi, da, mi odande trebamo vas ovde, kako bismo se osećale moćnije i manje usamljene!

Trebaju nam lezbejski marševi da bismo naglasile da su lezbejke najpre diskriminisane kao žene, i da svaka diskriminacija struji kroz žensko telo – naše lezbejstvo, naš invaliditet, naša rasa, naša nacionalnosti... tako da svaku diskriminaciju osećamo naročito ponižavajuće, jer još uvek živimo u muškom svetu.

Lezbejski marševi nam trebaju da bi se setile:
U gradu Čenai u Indiji, dve žene, koje su se volele od svoje 18-e godine, pod pritiskom porodica, 17. maja 2008. su se zagrlile, polile kerozinom i zapalile. Nedelju dana kasnije, grupa hrabrih feministkinja je organizovala konferenciju za štampu i saopštila da se od januara ove godine šest drugih lezbejki samo-spalilo u indijskoj državi Tamil Nadu, i da je u poslednjih 10 godina u susednoj državi Kerala 35 lezbejskih parova izvršilo samoubistva.

Lezbejski marševi nam trebaju da bi podržavale jedne druge:
U gradu Bišek u Kirgistanu, 8. aprila 2008. pet policajaca je prekinulo sastanak lezbejske grupe Labris i ispitivalo ih četiri sata. Mi, koje smo preživele totalitarni režim, znamo da je jedina svrha policijske akcije da reprodukuje strah kod neposlušnih građanki. Zar to nismo mi? Neposlušne kirgistanske lezbejke, neposlušne afričke lezbejke, neposlušne latino lezbejke...

Lezbejski marševi nam trebaju:
Da bi ovo lezbejsko zajedništvo, ovaj fantastičan osećaj, energiju sa današnjeg marša iskoristile kao inspiraciju za stvaranje svog ličnog bezuslovnog prijateljstva, za stvaranje najbolje prijateljice unutar nas samih, koja će prihvatiti svaku emociju i otvorenog srca i uma nežno se brinuti o nama. Tako da možemo izdahnuti homofobiju i negovati divlju amazonku u našoj duši.

Treba nam Lezbejski marš u San Francisku:
.... i podsetiću vas na stotine lezbejki iz malih gradova na svim kontinentima koje će sedeti u mračnim internet kafeima, za poslednjim kompjuterom do zida, u ćošku, uplašene i uzbuđene, i gledati nas preko interneta – slaveći svoju lezbejsku žudnju dok mi danas proslavljamo našu hrabru ljubav.

Govor Tijane Popivode na Lezbejskom maršu u San Francisku
28. jun 2008.

Pozdrav, prelepe lezbejke!
Pravo da vam kažem, moja devojka je predložila da vas oslovim kao seksi lezbejke.... Bila je u pravu!
 
Veoma sam uzbuđena dok gledam vaša predivna lica, osećam ovu neverovatnu lezbejsku energiju, govorim pred svima vama ovog prelepog dana, u ovom lepom gradu. Hvala vam na vašoj upornosti, hvala što protestujete na ulicama toliki niz godina. Vaša vidljivost, nama, lezbejkama iz Srbije, daje snagu da stvaramo sopstvenu vidljivost. Sva vaša dostignuća nas osnažuju u našim snovima i daju nam nadu da su oni ostvarivi.
 
Pitanje vidljivosti je pitanje naše lezbejske egzistencije.
U zemlji u kojoj živim, kao i na mnogim drugim mestima na svetu, vidljivost može značiti da njome rizikujemo svoje živote. Vidljivost može značiti da smo izložene uvredama ili fizičkom napadu na javnim mestima. Ne postoje zakoni koji štite naše pravo da živimo lezbejsku egzistenciju, psihijatri i religijske vođe nas i dalje osuđuju i govore nam da smo bolesne. Sa homofobijom se susrećemo na svakom koraku koji načinimo u našim životima.
 
Želela bih da vam pričam o strahu od vidljivosti, i da vam pričam o lezbejkama iz jednog manjeg grada u Srbiji – gde se, kada žele da gledaju lezbejske filmove, zaključavaju u jednu sobu, dok su suprug, deca i unuci u drugim delovima kuće.
 
Jedan od načina stvaranja vidljivosti su svakako lezbejske/gej parade i lezbejski marševi. Evo nekih činjenica: u svim zemljama istočne Evrope, desnica je jaka, a nacionalizam i religijski fundamentalizam jačaju. U istočnoj Evropi ne postoje lezbejski marševi, a oni su retki i u ostatku Evrope. U pojedinim zemljama, LGBT parade ponosa ne postoje, jer ne postoje bezbednosni uslovi za njihovo održavanje. Postoji druga kategorija zemalja, u kojima se parade održavaju, ali uz ogromno prisustvo policije, najčešće iz specijalnih službi. Daću vam jedan primer – u Bukureštu, u Rumuniji, 24. maja ove godine, Parada ponosa je održana sa oko 200 učesnica/ka i više od 1000 policajaca koji su na ulicama bili kako bi zaštitili učesnice/ke. Na zemlje koje su bliže Evropskoj uniji se vrši pritisak da Parade ponosa prođu bezbedno, iako najčešće ne postoji dovoljno političke volje za tako nešto. Mi, aktivistkinje, imamo dilemu: da li treba da održavamo parade, da slavimo našu ljubav, kada su na ulici pored nas homofobični policajci? Šta to zapravo znači?

Takođe, važno je da se podsetimo da živimo u patrijarhalnom svetu, a živeti kao žena i lezbejka u njemu je težak zadatak. Mi žene bi naročito „trebalo“ da se plašimo vidljivosti. Vidljivost nas izlaže nasilju. Strah je glavni mehanizam kontrole koji je patrijarhat stvorio.  

Zato je, za moju politiku i preispitivanje sveta, jako važno stvarati veze između feminističkog i lezbejskog organizovanja. 
Sve lezbejske organizacije iz istočne Evrope su osnovane od strane feminističkih grupa, ali u svim zemljama nije bilo moguće izgraditi feministički pokret. U gotovo svakoj zemlji postoji bar jedna LGBT organizacija, ali lezbejske organizacije, ukoliko i postoje, nisu dovoljno vidljive.
 
Lezbejke! Danas, sve zajedno delimo nešto veoma dragoceno. Evo mog plana:
Hajde da ovaj dan završimo nekim novim saznanjima za nas.
Pogledajte oko sebe, pogledajte ženu ispred sebe. Pogledajte ženu iza sebe. Kakav je osećaj biti sa njima? Sada, pogledajte duboko u sebe, šta vam vaše telo govori? Koji je najjači osećaj koji ćete poneti sa sobom iz ovog dana?
Ja osećam lepotu, osećam neverovatnu lezbejsku energiju – toplu i isceljujuću. Osećam uzbuđenje, ples u mom srcu i u celom telu.
Sve imamo neko saznanje i emocije koje ćemo poneti sa ovog marša, možemo ih zadržati i vraćati im se svakog narednog dana – sutra, prekosutra, i svakog dana nakon toga, možemo podsetiti sebe na snagu koju nosimo u nama.     
 
I zapamtite, danas, sve zajedno stvaramo promenu samo što smo ovde - u nama, za nas i za sve druge lezbejke na svetu. Danas, mi definitivno nismo nevidljive! Zato, sačuvajmo ovu snagu za buduće dane!
 
I na kraju, želela bih da podelim sa vama da je dolazak ovde, prisustvo na ovom maršu, dosta dugo bio moj san. Prethodnih godina, često sam sa svojim  prijateljicama lezbejkama gledala video materijale sa lezbejskih marševa u SAD, naročito onih iz San Franciska. I gledala sam ih uvek iznova i iznova i iznova...
Volela bih da svoj govor završim jednim predivnim citatom, rečima koje sam čula u kratkom dokumentarcu koji su 2002. napravile Keti Kejd i Džejn Kleland, a koji prikazuje fantastične momente i lezbejke sa Lezbejskog marša u San Francisku. Jedna od žena koje govore u ovom filmu, žena koja se zove Kim, zamenica šerifa San Franciska, izgovorila je ove predivne reči:
 
Nadam se da ćemo nastaviti ovako zauvek
Jer nam je to potrebno
Želim da nastavimo dok ne postanem čestica prašine u parku
I onda ću i dalje duhom biti tu.


Prevod: Majda Puača
Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."