You are here: Početna » Saznajte Više » Istorija » Staljin i položaj LGBT populacije u SSSR-u
utorak, 20 feb 2018

Staljin i položaj LGBT populacije u SSSR-u

 

Krajem leta 1933. godine u Moskvi i Lenjingradu uhapšeno je 130 lica optuženih za "pederastiju". Ovaj dogadjaj označio je stvarni početak progona homoseksualaca u SSSR-U.

 

Bez holističkog pristupa događajima i pojavama u SSSR-u lako se može upasti u zamku da se istorija prve zemlje socijalizma predstavi u idealizovanom ili krajnje demonizovanom svetlu, naravno istina je uvek negde na sredini.

 

Prostranu rusku imperiju u novembru 1917. potresla je revolucija u kojoj su vlast preuzeli boljševici na čelu sa Vladimirom Iličem Lenjinom. Posle godina rata, gladi, bede i nacionalnog ugnjetavanja Oktobarska revolucija je donela novu nadu u sasvim drugi i nadasve bolji svet. Oktobarska socijalistička revolucija u Rusiji 1917. godine nije se zadržala samo na političkim i ekonomskim promenama, već je unela i novine na polju liberalizacije na polju seksualnosti, uključujući izvesnu liberalizaciju prema LGBT populaciji. Ukinuti su anti-LGBT zakoni carske Rusije, a sovjetska Rusija postala je jedan od aktivnih učesnika Svetske lige za seksualnu reformu koja se bavila između ostalog i pitanjima prava homoseksualaca, kao i pitanjima kontracepcije i abortusa. U to vreme mnoge zemlje su tradicionalno zastupale stav o zabrani kontracepcije i abortusa, ovakav stav bio je vladajuća dogma i u Ruskom carstvu gde je Pravoslavna crkva bila jedan od važnih stubova vlasti. Sovjetski savez je na konferenciji Svetske lige za seksualnu reformu podržao predlog da se izvrši dekriminalizacija homoseksualnosti.

 

Bio je to trenutak kada je kao posledica političke revolucije u SSSR na scenu stupala seksualna revolucija. Velika zasluga tome pripada Aleksandri Kolontaj jednoj od najznačajnijih predstavnica tzv. marksističkog feminizma. Tridesete godine donose nagli zaokret u sovjetskoj politici prima LGBT populaciji, ono što bi sam Lenjin nazvao „dva koraka nazad“. Preko noći se homoseksualnost kriminalizuje. Ranijim zakonskim rešenjima u SSSR-u homoseksualnost nije razmatrana kao kriminalni čin, smatralo je da je nauka ta koja treba da da odgovor o poreklu i prirodi homoseksualnosti. Ipak u nekim delovima SSSR-a poput Azerbejdžana 1923, Uzbekistana 1926. i Turkmenistana u 1927. godine usvojeni su zakoni koji su „zabranjivali seks sa maloletnim dečacima odevenim u žene“.

 

Preobraženski je 1930. godine pišući za Veliku sovjetsku enciklopediju sa dosta šovinističkih primesa navodio da je kod pojedinih naroda SSSR-a na dalekom severu i u pojedinim azijskim republikama „homoseksualnost posledica socijalnih“ a ne bioloških uzroka i kao takva posledica „retrogradnih, nazadnih tradicija“. Krajem 20-ih vođene su oštre debate među sovjetskim naučnicima. Godine 1929. održana je konferencija medicinskih radnika posvećena pitanju homoseksualnosti na kojoj su se izdvojila dva suprotstavljena mišljenja koja će odrediti zvanični stav sovjetskih vlasti prema LGBT populaciji. S jedne strane naučnici su iznosili stav da je homoseksualnost  posledica bioloških uzroka, dok su sa druge strane nalazila grupa naučnika koja je tvrdila suprotno - da je homoseksualnost posledica socijalnih faktora.

 

Imajući u vidu da je marksizam insistirao da je društvena svest određena spoljnim faktorima prevagnula je struja koja je tvrdila da je homoseksualnost društvena, a ne biološka pojava. Tako je pitanje homoseksualnosti postalo preko noći političko, a ne naučno pitanje. Godine 1930. Velika sovjetska enciklopedija naglašavala je: „Sovjetsko zakonodavstvo ne poznaje tzv. zločine protiv morala. Naši zakoni polaze od načela zaštite društva i stoga kažnjavaju lica samo u onim slučajevima kada su maloletnici predmet homoseksualnih interesa.“

 

U prvoj polovini tridesetih godina u Sovjetskom savezu došlo je do gladi usled nestašice hrane kao posledica prisilne kolektivizacije proizvodnje hrane i nepovoljnih vremenskih prilika, što se neminovno odrazilo i na značajan pad nataliteta. S druge strane stvarao se novi „sovjetski čovek“ - snažan i muževan koji je nosilac industrijalizacije SSSR-a i stvaranja snažne Crvene armije, za šta je bio potreban i porast nataliteta. Država je tražila rešenje za oba problema i neočekivano ga je „pronašla“ - kriminalizovati homoseksualnost i zabraniti abortus.

 

Krajem leta 1933. godine u Moskvi i Lenjingradu uhapšeno je 130 lica optuženih za „pederastiju“ - istopolni seks sa maloletnim licima. Ovaj događaj označio je stvarni početak progona homoseksualaca u SSSR-u.

 

Ovakvim potezima koji su označili radikalan raskid sa praksom SSSR-a u prvoj deceniji postojanja po pitanju seksualnih sloboda prethodile su i promene na međunarodnoj političkoj sceni. Tokom 1931-32. godine sovjetska vlast primila je izveštaje o ulozi homoseksualaca u nacističkoj stranci. Uspon nacističke stranke bio je u početku vezan za homoseksulce, najpoznatiji međe njima svakako je Ernest Rem, vođa nacističkih jurišnih odreda, poznatih po brutalnosti, koji su Adolfa Hitlera doveli na vlast. Takođe ne sme se zanemariti činjenica ni da je sam Staljin vaspitavan i školovan na bogosloviji što mnogi smatraju glavnim činiocem u formiranju njegove ličnosti i karaktera.

 

Posle prekida sovjetsko-nemačkih diplomatskih odnosa 15. septembra 1933. godine zamenik šefa policije Henrih Jagoda predložio je radikalniji nastup države protiv homoseksualaca. On je u izveštaju Staljinu izrazio zabrinutost zbog „stvaranja mreže organizacija koje su stvorili homoseksualaci - saloni, plesne grupe, saune, koje mogu prerasti u kontrarevolucionarne organizacije i ugroziti moral vojske i mornarice.“ Staljin je navodno izveštaj predao Politbirou SKP - Kaganoviču, uz opasku da „ovi prestupnici moraju primerno da se kazne, a odgovarajući zakon o tome mora de se unese u naše zakonodavstvo“.

 

Interesantno je da se u početku lezbejke ni jednog trenutka nisu razmatrale kao anti-sovjetski elementi. Smatralo se da su one „jaki i lojani elementi“ nasuprot muškim homoseksualacima koji su smatrani „slabima i nepouzdanima“.

 

Ukrajina, druga po veličini sovjetska republika, prva je unela izmene u krivični zakon kojim je kriminalizovala homoseksualnost 11. januara 1934. godine. Do sredine 1930-ih, Staljin je pokrenuo punu ofanzivu protiv homoseksualaca i lezbejki. Tokom 1933. i 1934. godine homoseksualnost je kriminalizovana na celoj teritoriji SSSR-a. Decembra 1936. godine usvojen je novi ustav SSSR-a, zakonodavstvo proizašlo iz njega predviđalo je da „lice uhvaćeno da je počinio homoseksualni čin bude osuđeno na osam godina teškog rada”.

 

Član Komunističke partije Velike Britanije i dopisnik Moskovskih novina Hari Vajt oštro je reagovao. On je Staljinu uputio pismo u kome je oštro reagovao protiv progona homoseksualaca, upoređujući njihovu diskriminaciju sa nacionalnom i rasnom diskriminacijom protiv koje je SSSR jasno istupao. Staljin je pismo ignorisao, ali se ubrzo oglasio sovjetski književnik Maksim Gorki koji je u tekstu koji je objavljen u sovjetskim listovima „Pravda“ i „Izestija“ 23. maja 1934. godine pod naslovom „Proleterski humanizam“ napao homoseksualce. Tekst Gorokog je prožet antifašizmom kao odgovor na uspon nacizma koji u to vreme doživljava svoj vrtoglavi uspon i upozorenjima na novi svetski rat. Gorki je kao i drugi sovjetski zvaničnici homoseksualnost povezao sa usponom nacizma - „uništimo homoseksualace - fašizam će nestati“.

 

Danas u Rusiji kruži legenda da je Maksim Gorki najodgovorniji za progon homoseksualaca, da je njegovo mišljenje bilo odlučujuće i da je uticalo da Staljin pokrene anti LGBT „ofanzivu“. Kao glavni razlog nastupa Maksima Gorkog navodi se da je njegov sin bio “zaveden na pogrešan put” od strane homoseksualaca. Teško je reći koliko u ovom mitu ima istine, ali progon homoseksualaca koji je iz svega toga proistekao je neosporan.

 

Iako je u početku progon homoseksualaca pravdan akcijom protiv fašizma on nije prestao ni kada su homoseksualci postali žrtve nacističkog režima. Sovjetska vlast na sve načine osuđivala je pojavu homoseksualaca kao dekadenciju koja narušava sliku snažnog i muževnog sovjetskog „novog čoveka“.

 

Godine 1952, na stranicama Velike sovjetske enciklopedije našao se i članak pod naslovom „Homoseksualnost“. Poreklo homoseksualnosti je povezano sa svakodnevnim društvenim uslovima, kod velike većine ljudi homoseksualno uživanje, te perverzije prestaju čim se ta osoba nađe u društveno povoljnom okruženju. U sovjetskom društvu, sa svojim zdravim običajima, homoseksualnost se kao blud smatra sramotnim i kriminalnim delom sovjetskog kaznenog zakonodavstva i kao takvo je kažnjivo, s izuzetkom onih slučajeva gde je homoseksualnost manifestacija psihičkog poremećaja.

 

U decenijama posle smrti J. V. Staljina u SSSR nikada nije promenjen stav o LGBT populaciji uprkos promenama u društvu i sovjetskom zakonodavstvu. Homoseksualnost je ostala tabu tema do kraja postojanja SSSR-a.

 

Koliko je ovakav pristup prema LGBT populaciji u SSSR ostavio dubokog traga govori i podatak da partije proistekle iz Komunističke partije Sovjetskog Saveza koje egzistiraju kao parlamentarne frakcije poput KP Ruske federacije (čiji su se simpatizeri ove godine sukobili sa LGBT aktivistima u Moskvi) ili KP Ukrajine (čiji je poslanik jedan od autora zloglasnog predloga zakona o kriminalizaciji homoseksualnosti) i dalje oficijelno zastupaju izrazito anti-LGBT stavove što samo još više doprinosi diskriminaciji LGBT populacije u ovim zemljama.

 

Izvor: Optimist

 

 

 

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."