You are here: Početna » Saznajte Više » Istorija » Ko je sakrio lezbejsku istoriju?
četvrtak, 23 maj 2019

Ko je sakrio lezbejsku istoriju?

Indeks članka
Ko je sakrio lezbejsku istoriju?
Page 2
Page 3
Sve strane
Lilijen Fadermen
Pre buđenja feminističkog pokreta ranih sedamdesetih, ambiciozne spisateljice dvadesetog veka su, u principu, morale da ćute o svojim lezbejskim iskustvima. U svojoj književnosti, autobiografske karaktere su prikazivale kroz muške likove, i na taj način im je bilo dozvoljeno da vole druge žene; ili su maskirale homoerotične teme kroz kodove (šifre) koji su sve samo ne nečitljivi, ili kada su najosećajnije pisale o ljubavi i čak odbacivale pravila u korist ljubavi, kao Margaret Anderson, u potpunosti su izostavljale rod.
Ne možemo ih kriviti zbog toga što nam nisu dale jasnu sliku o tome kako je tada bilo za ženu da voli druge žene. Da jesu, pokrenule bi nalet antilezbejskih predrasuda koje su u društvenom prosvećivanju širili seksolozi, sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, o ljubavi između žena[1], i znale su da ako žele da budu ozbiljno shvaćene, moraju sakriti njihov usporen razvoj i neuropatsku prirodu. Ali, to možda očekujemo pre dvadesetog veka, pre nego što je ljubav između žena označena kao bolest, žene su imale malo razloga da kriju njihove emotivne veze; stoga, trebalo je da ostave zapis o svojoj ljubavi prema drugim ženama. I jesu. Međutim, te zapise je nemoguće otkriti čitajući ono što je većina biografa dvadesetog veka imala da kaže o njihovim životima.

Dok žene pre dvadesetog veka nisu mislile da njihova intenzivna osećanja prema drugim ženama treba da budu sakrivena, njihovi dvadesetovekovni biografi, koji su odrasli u post-Kraft-Ebingovom, Havelok Elisovom i Sigmund Frojdovom svetu, su mislili da treba i često su menjali rukopise koje su proučavali. Drugi dvadesetovekovni biografi su odbijali da prihvate da njihovi «subjekti» «pate od homoseksualnosti», i izostavili su najjače izlive ljubavi između osoba o kojima su pisali i drugih žena. Tamo gde je bilo nemoguće ignorisati činjenicu da je njihov subjekt potišten zbog nekog ljubavnog odnosa, mnogi biografi su frenetično tražili nekog skrivenog muškarca koji je morao da bude objekat ljubavi, čak i kada je voljena žena u prvom planu. Ove tehnike cenzurisanja, izbegavanja očiglednog, i cherchez l'homme (traženje muškarca) se pojavljuju u ogromnom broju u biografijama pre sedamdesetih godina o ženama za koje su postojali razlozi za verovanje da su imale lezbejske odnose.

U našem heterocentričnom društvu, potonja tehnika je najčešća. Šta može da znači kada žena iskazuje veliku privrženost prema drugoj ženi? Znači da preko te žene pokušava da se približi muškarcu. Šta može da znači kada žena godinama pati zbog braka ili smrti prijateljice? Znači da je zaista nesrećna jer je prijateljicinog muža želela da zavede i pridobije za sebe, ili je nesrećna jer u pozadini sigurno postoji muškarac koji ju je u isto vreme napustio – ali su svi konkretni dokazi za potomstvo izgubljeni. Zašto je, dakle, Lejdi Meri Montagju 1709. pisala pisma koja otkrivaju romantičnu strast?

Draga moja, zbogom! Tvoja sam potpuno, i ne želim ništa više do malo vremena ili nečeg drugog što je u mojoj moći da bih te uverila kako ne postoji niko draži (za mene) od tebe...[2]

Ne mogu podneti da me ona koju ću celog života voleti optuži za ravnodušnost...
Ti, koja si mi uvek u mislima, mislićeš da te zaboravljam... Poštujem te, kao što treba da te poštujem iznad svega.[3]

...tvoje prijateljstvo je jedina sreća u mom životu; i kad god je izgubim, ne ostaje mi ništa drugo sem da uzmem jednu od svojih podvezica i potražim prigodnu gredu.[4]

Niko nikad nije bio tako potpuno, tako odano tvoj... ne verujem da je moguće za muškarca da bude iskren kao što sam ja.[5]

Biograf Lejdi Meri iz dvadesetih godina priznaje da njena pisma Ani sadrže ''gorušicu i prekor i izvinjenja'' koja nas, čitaoce, može navesti da sebe ''zamislimo na Lezbosu''[6], ali, uverava nas on, Lejdi Meri je znala da će Anin brat, Edvard, pročitati ono što je pisala Ani, pa je ''pokušala da u tim pismima sija za njega.''[7] Prema tome, Meri nije pisala o ljubavi prema Ani; samo je pokazivala Edvardu koliko je pametna, plemenita i osetljiva, kako bi se zainteresovao za nju.

Zašto je Ana Suard, pesnikinja osamnaestog veka, trideset godina tugovala zbog braka Honore Snejd? Zašto u sonetu iz 1773. optužuje Honoru za ubistvo ''više od života, svega što život čini dragim''?[8] Zašto u drugom moli za milosrdan san koji bi je ''opčinio da smiri misli o tome odakle ili kako/nestala je ta cenjena ljubav''?[9] Zašto u još jednoj pesmi jeca jer se ''obećana ljubav'' žene koju naziva ''ukras mog života''[10] sada ''promenila u hladni prezir''?[11] Pa, njen biograf tokom tridesetih špekuliše da je to verovatno zato što je i Ana Suard želela da se uda za novopečenog udovca Roberta Edžvorta (koga je Honora priželjkivala) za sebe. Na kraju, ''Bilo joj je samo trideset – po godinama i iskustvu mu je bolje pristajala od Honore. Da li je bila ljubomorna na ovaj (Honorin) lak uspeh? Da je mogla, da li bi ugrabila zrelog, a mladolikog mladoženju, tako prigodno oslobođenog od godina vezanosti?''[12]

Takvo izvrtanje činjenica sasvim sigurno ne bi mogao da primeni biograf Meri Volstonkraft. Čak je i njen muž, Vilijam Godvin, u memoarima priznao da je Merina ljubav prema Fani Blad bila tako ''strasna, kao da su godine ustanovile preovlađujuću strast u njenoj svesti.''[13] Ali ono što je posmatrano kao životna činjenica od strane muža u osamnaestom veku, zapanjuje um dvadesetovekovnog naučnika. Na primer, kako je jedan biograf tokom pedesetih mogao da tretira informaciju da je 1785. Meri prošla kroz strašnu depresiju i da se u pismu žalila Faninom bratu, Džordžu: ''Moj uznemireni um vremenom će pohabati moje telo... Izgubila sam svo životno zadovoljstvo – i moje skoro slomljeno srce jedino se raduje potencijalnoj smrti... skoro da mrzim Grin (njen poslednji dom sa Freni) jer mi izgleda kao grob svih mojih uživanja.''?[14] Biograf smatra da se u Grinu Fanino zdravlje pogoršalo tako da više nije mogla da podučava, pa ju je zbog toga Meri požurivala da se uda za čoveka koji bi je odveo u topliju klimu gde bi se mogla oporaviti. Onda on pita, citirajući gorepomenuto pismo Džordžu Bladu: ''Šta se desilo (da izazove veliku depresiju)? Očeve poteškoće sigurno nisu odjednom mogle da je uvuku u takvo stanje utučenosti; niti je to mogla usamljenost zbog Fani ili Džordža.''[15] Njegovo objašnjenje glasi da je Meri verovatno bila ludo zaljubljena u prečasnog Džošuu Voterhausa i da je to razlog ovakvom raspoloženju. Biograf priznaje da ne može ponuditi dokaz kako bi potvrdio ovu hipotezu, iako ''Voterhaus deluje kao poslednji čovek na svetu koji bi privukao Meri Volstonkraft.'' Ali u to vreme on je bio jedini muškarac u blizini pa ''se čini da jeste.''[16] ''Nešto drastično'', ističe biograf, mora da se desilo da ''izazove takav očaj'', a gubitak voljene prijateljice ne deluje ''drastično'' heterocentričnom naučniku.



Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."