You are here: Početna » Saznajte Više » Istorija » Francuski teatar
utorak, 21 maj 2019

Francuski teatar

Danas se, u Francuskoj i Kvebeku, kao i u ostatku sveta, gej muškarci i lezbejke često pojavljuju na sceni, u dramama i komedijama koje istražuju kompleksnosti homoseksualnog života. Učinivši vidljivim ono što je bilo sakriveno od javnosti i zamenom opresivnih stereotipa raznolikim likovima koji su živi i osećaju, teatar je bio i ostao važan instrument oslobođenja. Daleko od toga da je ovo skorašnji fenomen, prisustvo istopolno orijentisanih likova u francuskom teatru datira od sedamnaestog veka, vremena kada su javne manifestacije homoseksualnosti bile veoma retke. Predstave koje su sadržale ova čudna stvorenja – sodomite, tribade, pederastike i lezbejke – ovo su samo neka od imena koja su tada davana gej muškarcima i lezbejkama – veoma su važni izvori za istoriju homoseksualne kulture.

Krosdresing u komediji zabune

Ifis i Jante, Isaka de Benserada, prvi francuski komad sa homoseksualnim likom, postavljen je na scenu u Parizu 1634. Inspirisan jednom od Ovidovih Metamorfoza, govori o životu Ifis, mlade devojke koju je majka odgojila kao dečaka. Svi koji su znali njenu tajnu duboko su zabrinuti zbog njene ljubavi prema drugoj devojci, lepoj Jante. Ifis se i sama pita zašto ima „srce koje je priroda stvorila drugačijim od ostalih“, ali će se tokom radnje ipak venčati sa Jante.
Lezbejska ljubav je ovde predstavljena podsmešljivo, kada u noćnoj sceni venčanja u kojoj Ifis, uprkos svojim nastojanjima, ostavlja Jante. Ton oslikava popustljive stavove tog doba. Lezbejstvo je doživljavano kao manjkavost, koja je praktikovana u nedostatku nečeg boljeg, pa je stoga imala male posledice. Ovakav stav, kao i završetak u kome se Ifis transformiše u momka intervencijom deus ex machina, nesumnjivo objašnjava odsustvo skandala zbog ove predstave.
Benigno viđenje lezbejstva se u francuskom teatru nastavlja do sredine devetnaestog veka, izuzev nekolicine perioda moralne i crkvene netolerancije, kao 1702. kada je scena sa krosdresingovanim ženama koje međusobno flertuju dovela do ukidanja komedije Nikolasa Boindina Le Bal d'Auteuil (Otejski bal).
Iako je muška homoseksualnost snažno osuđivana i mogla biti kažnjena spaljivanjem na lomači, mnoge komedije zabune u kojima su se krosdresingovanim muškarcima udvarali drugi muškarci zbog komičnog efekta, postavljane su na scenu. Neke od njih su La Feste d'Auteuil (Otejski festival, 1743) Luisa de Boisija i Narcisse (Narcis) iz1752. Žan Žak Rusoa.

Théâtre de Collège

Muška istopolna privlačnost se ponekad pojavljivala u školskim predstavama. Jezuiti su bili veoma entuzijastični da njihovi učenici svake godine kroz vežbe nastupaju i tako pospeše dostojanstvo i treniraju um. Ovo je bila kontroverzna praksa, jer su pozorišni glumci viđeni kao moralno iskvareni.
(Sve do Revolucije, glumci su bili isključeni iz crkve i nisu imali puna civilna prava. Tokom najvećeg dela osamnaestog veka, oni su bili pod direktnom upravom Gentilhommes de la Chambre (Gospoda iz spavaće sobe), kraljevskih oficira koji su im dozvoljavali da izbegnu ograničavanja porodice i da se predaju seksualnim slobodama koje su im kvarile reputaciju.)
Stotine komada bez ženskih uloga su napisane specijalno za učenike, i najčešće su bili inspirisani Lives of the Saints (Životi svetaca) ili Biblijom, dok je najpopularnija tema bila priča o Davidu i Džonatanu. Publika je ponekad bila šokirana homoerotskim nijansama, što je dovelo do toga da su autori, među kojima i Otac Pjer Brumoj, čija je predstava Jonathas et David ou le Triomphe de l'Amitié (David i Džonatan ili Trijumf prijateljstva) igrana čak i u Kanadi 1776., morali da u prologu daju upozorenje da je priča o „svetom prijateljstvu“, a ne o onome što „počiva u srcima sklonim zločinu“.

Sodomitske šale i spletke u razvratnom teatru

Najfascinantnije predstave osamnaestog veka su erotske farse koje direktno podrivaju pojmove greha, zločina i prirode, koje su se koristile da osude homoseksualnost. One su deo velikog korpusa libertinske literature u kojoj se materijalističko filozofsko mišljenje Doba prosvećenosti stavlja u službu seksualnog oslobođenja.
Iako ovi radovi nikada nisu izvođeni u javnim teatrima, cirkulisali su u širokim krugovima u vidu manifesta i tajnih izdanja. Samo nekoliko je izvedeno u privatnim teatrima bogatih i liberalnih patrona, poput vojvode od Orleana, praunuka homoseksualnog brata Luja XIV.
Jedan od najprovokativnijih je L'Ombre de Deschaufours (Dešauforov duh, nepoznat autor, 1739.). Radnja je smeštena u podzemni svet, gde se glavni junak, ozloglašeni sodomit koji je spaljen na lomači 1726., raspravlja sa duhovima pariskih policajaca koji su imali specijalno zaduženje da motre na parkove za „muvanje“ (cruising) gde su obitavale i muške prostitutke. Autor je nesumnjivo bio dosta upućen u, tada već razvijenu, homoseksualnu podkulturu.
Druge predstave, poput Les Plaisirs du Cloître (Pritajena zadovoljstva, nepoznat autor, 1773.) i L'Esprit des Moeurs au XVIIIe Siècle (Duh manira XVIII veka, Merard de Sent-Just, 1789.), imaju iskrene likove koji brane homoseksualnost nabrajanjem poznatih homoseksualaca, poput Sokrata i Julija Cezara, evocirajući civilizacije koje su u praksi slavile ono što je nepravedno smatrano porokom; ili su jednostavno tvrdile da „svi ukusi postoje u prirodi: najbolji je onaj koji imamo.“ Iza ovih nečuvenih šala kriju se jasne namere za podrivanjem predrasuda.
Još neki osobeni pamfleti i predstave imaju za cilj ismevanje, ako ne i spletkarenje, otkrivanjem homoseksualnosti i razvratnih života dramaturga, glumaca i glumica. Već u La Fameuse Comédienne (Poznati glumac, nepoznat autor, 1688.), veliki Molijer je predstavljen kao da ima aferu sa njegovim štićenikom, glumcem Baronom – što je verovatno optužba, imajući u vidu Molijerovo blisko prijateljstvo sa poznatim muzičarem Žan-Baptistom Lulijem, koji je bio znan kao sodomit.
Tokom Francuske revolucije krenula je lavina takvih napada, ne samo na svet teatra (Les Variétés Amusantes, Različite zabave, nepoznat autor, 1791., Les Coutumes Théâtrales, Teatralne prakse, nepoznat autor, 1793., Les Pantins des Boulevards, Bulevarske marionete, nepoznat autor, 1791.) već i na aristokratiju, naročito na kraljicu koja je optužena za lezbejstvo u La Journée Amoureuse ou Les Derniers Plaisirs de M[arie] Ant[oinette] (Dan ljubavi ili poslednja zadovoljstva M[arije] Ant[onete], nepoznat autor, 1792.) Ovakve satire su se periodično pojavljivale i u dvadesetom veku.

Teatar Libre i ekstravagancija kraja veka

Iako je u Francuskoj homoseksualnost prestala da bude prestup 1791., policija i sudstvo su se krajem osamnaestog i tokom devetnaestog veka ustremili na homoseksualce uz predostrožnost bez presedana, koristeći zakone o moralu i pristojnosti kako bi sprečili izražavanje svih oblika homoseksualnosti. U narednih sto godina, samo je jedna predstava, Balzakov Vautrin (Votrin, 1840.) imala lika homoseksualca, čija je homoseksualnost toliko šifrovana da je za najveći deo publike bila sve samo ne očigledna.
Ipak, 1891. homoseksualnost je vraćena u javnost, zbog serije društvenih skandala – uključujući racije u javnim kupatilima, hapšenja u toaletima, suđenja književnim radovima kao što su Bodlerove lezbejske pesme – koje je bilo nemoguće ignorisati.
Grupa mladih umetnika predvođena Andreom Antoinom je osnovala zadrugu Teatar Libre kako bi eksperimentisala sa novim formama i kontroverznim temama. Obećali/e su njihovom prijatelju Gabrijelu Moriju da će producirati njegovu lezbejsku dramu, Lawn-Tennis (Tenis na travi), ali su nakon čitanja smatrali da je suviše rizična i odustali od projekta.
Još smeliji je bio glumac Eduard de Maks, čija je karijera takođe počela 1891. On se usavršio u ulogama dekadentnih vladara, poput Nera i Heliogabalusa, i otišao toliko daleko da se na sceni pojavljivao skoro nag u Žan Loreninom Prométhée (Prometej, 1900). U isto vreme je bio hvaljen kao najveći glumac svog vremena i napadan otrovnim homofobičnim kritikama. Njegov privatni život nije bio tajna.
Eduard de Maks je bio ekstravagantan poput njegove prijateljice Sare Bernard. Okruživao se svitom mladih homoseksualnih umetnika koje je stavljao pod svoju zaštitu. Andre Gide je za njega napisao homoseksualni komad Saül (Saul) 1898., ali do 1922. nijedno pozorište nije htelo da ga producira. Još jedan mladi umetnik čiju je karijeru lansirao de Maks je Žan Kokto.
1908. treći mladi umetnik, Armori (spisateljsko ime Karl Lionel Dorijak) je napisao blago satiričnu komediju Le Monsieur aux chrysanthèmes (Gospodin od hrizanteme) čiji je glavni lik mešavina Oskara Vajlda, Žan Loren i Eduarda de Maksa. Armori se nadao da će sam de Maks glumiti naslovnu ulogu, ali je on odbio.
Uprkos teškoćama u pronalaženju glavnog glumca, i strahovima da će policija zabraniti predstavu kao što su to uradili sa Koletovom lezbejskom pantomimom Rêve d'Égypte (San o Egiptu) prethodne godine, ovaj prvi neprikriveni opis homoseksualnosti na sceni je tokom mnogih godina postigao veliki uspeh, otvarajući vrata za budućnost.

Kratko zlatno doba

Period između dva svetska rata bio je doba homoseksualne borbenosti u Evropi. Dok je ovaj pokret politički organizovan u Nemačkoj, u Francuskoj je bio deo sveta umetnosti.
Desio se nalet literature o homoseksualnosti, od koje je najveći deo danas zaboravljen, izuzimajući radove Prusta i Gidea. Tokom ovog perioda broj gej i lezbejskih predstava na francuskoj pozornici je zapanjujuć. Slika Dorijana Greja, Oskara Vajlda je adaptirana za teatar u čak tri komada, uključujući Koktoov. Vajldov tragični život je inspirisao Morisa Rostanda, otvorenog homoseksualca i sina autora Cyrano de Bergerac (Sirano de Beržerak), da napiše Le Procès d'Oscar Wilde (Iskušenja Oskara Vajlda, 1935.) Uspeh ovog komada je naveo Rostanda da napiše još jedan komad o homoseksualnim piscima Rimbou i Verlenu, koji nisu prošli zapaženo.
Daleko najpoznatija predstava tog vremena je La Prisonnière (Zatvorenica, 1926 ; ponovo izvođen 1935. i 1950.) Eduarda Burdeta, priča o mladoj lezbejki koja udajom pokušava da pobegne od svoje prave prirode. Iako su ga Rostand i drugi kritikovali zbog prikaza glavne junakinje kao previše neurotične i izmučene, većina gej i lezbejske publike je saosećala sa ovom dramom i našla nadu u činjenici da na kraju predstave heroina ostavlja muža da bi se vratila ženi koju voli.
Nisu svi prikazi gejeva i lezbejki bili saosećajni. Burde je napisao gorku satiru o prolaznoj modi koja je homoseksualnost postala u visokom društvu, La Fleur des pois (Cvetanje pupoljaka, 1932.) Čak i nakon njegove smrti, de Maks je ismevan u Sardanapale (1926), kao i njegov štićenik Žan Kokto u Les Grands-Parents terribles (Užasni baka i deda, 1939).

Plakar, učenička ljubav, egzistencijalizam

Mnoge francuske predstave iz 1930-ih, 1940-ih i 1950-ih predstavljaju refleksije auto-homofobije i nemogućnosti da se izađe iz „plakara“. U Un Taciturne (Povučenost, 1932), Rodžer Martin du Garda, glavni junak izvršava samoubistvo kada otkrije svoju homoseksualnu prirodu, a istu odluku donosi zatvorenik u ratnoj drami Pola Vandenberga Printemps perdus (Izgubljeno proleće, 1954). U Julijen Grinovom Sud (Jug, 1953), neuspeh glavnog junaka da iskaže svoja prava osećanja ga nagoni da potraži smrt u dvoboju sa mladićem koga voli.
U predstavama iz Kvebeka 1940-ih i 1950-ih homoseksualnost je objašnjena kao izvor cinizma i zla pojedinih likova, kao u La Cathédrale (Katedrala, 1949) Žana Despreza i Le Marcheur (Pešak, 1950) Iva Teriola.. Otvoreniji stav se pojavljuje u frojdovskoj drami Marsela Dubea Au retour des oies blanches (O povratku belih guski, 1966), u kojoj je život glavnog junaka uništen skandalom zbog koga je prisiljen da se vrati u „plakar“, gde uzalud pokušava da pronađe ženu koja bi ga spasila.
Najznačajniji rad 1950-ih, je drama o učenicima La Ville dont le Prince est un enfant (Grad čiji je princ dete, 1951) Henrija de Monterlaana, koja je doživela produkciju godinama nakon publikacije, uprkos brojnim i ponavljanim ponudama od strane desetak najboljih francuskih teatara. Potencijalni skandal, kao i mogućnost lakog prepoznavanja autobiografskih elemenata u komadu, uplašio je skrupuloznog i zatvorenog autora, koji je odbijao da proda prava na produkciju sve do 1967.
La Ville... je dirljiva priča o ljubavnom trouglu između dva dečaka i posvećenog ali podmuklog upravnika škole koji se plaši da će njegov omiljeni učenik postati iskvaren. Ovaj komad postavlja pitanje da li je bolje voleti ili se odreći ljubavi u ime moralnosti?
Još jedna drama o učenicima je L'Exécution (Egzekucija, 1968), Meri-Kler Bles, koja istražuje ubistvo počinjeno na zahtev nemoralnog dečaka koji je svog ljubavnika ubedio na taj čin da bi mu dokazao vernost. Egzistencijalistički pogled na homoseksualnost koji preovlađuje ovim radom, već je ilustrovan u dve ranije predstave, Huis Clos (Zatvorena vrata, 1943.) Žan-Pol Sartra i Haute Surveillance (Prismotra visoke klase, 1947.) Žan Geneta. Obe prikazuju homoseksualnost kao izbor nagoveštavajući odbacivanje konvencionalne moralnosti.

Muškarci i haljine

Ponekad je teško razumeti da li komadi koji predstavljaju ženstvene homoseksualne muškarce reprodukuju stereotipe, čak i kada imaju originalne i simpatične likove. U Les Oeufs de l'autruche (Nojeva jaja,1948.), Andrea Rosina, popularnoj komediji o poteškoćama jednog oca da prihvati homoseksualnost svog osamnaestogodišnjeg sina koji šije haljine, publika bez rezerve staje na stranu sina.
Na isti način, dirljiva humanost Albina, drag-queen lika u La Cage aux folles (Zatvor za luđakinje 1973.), lako se kroz šminku probija do srca publike.
Istraživanje seksualnog identiteta i njegove veze sa rodnim ulogama idu još dublje u Hosanna (Hosana, 1973.), koja daje uvid u život kučkaste drag queen koja je muževnija od motocikliste u koži sa kojim je u vezi.

SIDA, oslobođenje, feminizam i porodica

U poslednjih trideset godina, mnogi dramaturzi su izašli iz „plakara“ i otišli dalje od tema društvene i auto-homofobije, da bi istraživali druge teme.
U Francuskoj, SIDA je opustošila gej teatar, odnoseći tri velika dramaturga, ali je takođe bila podsticaj za izvanredne radove.
Kopi (pseudonim Raula Damontea), oštar i ciničan autor predstava poput L'homosexuel ou la difficulté de s'exprimer (Homoseksualnst ili teškoće sa samo-izražavanjem,1971.), je ostavio prigodni testament komedijom Une Visite inopportune (Neumesna poseta, 1988.).
Žan-Luk Lagars će dugo biti upamćen po dirljivoj priči Juste la fin du monde (Samo je kraj sveta, 1990.). o poslednjoj poseti porodici sina koji umire i više ne može da komunicira
Bernar-Meri Kolte, koji se smatra najvećim francuskim dramaturgom sa kraja dvadesetog veka, nastavlja da pravi komade poput Dans la solitude des champs de coton (Usamljenost na poljima pamuka ,1986.) i La Nuit juste avant les forêts (Noć pre šume, 1977.) koji se igra širom sveta.
U Kvebeku, feminizam je koliko i lezbejstvo tema La Nef des sorcières, (Lađa čarobnica, 1976.) i La Terre est trop courte, Violette Leduc (Zemlja je previše mala, 1982.) Jovete Maršesol.
Kao siguran znak da oslobođenje pravi prodor ka društvenom prihvatanju, nastaju strastvene ljubavne priče Rene-Daniel Diboa Being at home with Claude (Biti kod kuće sa Klod, 1985.) i Les Feluettes (Feluetovi, 1988.) Mišel Marka Bušara koje su naišle na prihvatanje i komercijalni uspeh uprkos gej likovima koji su odbačeni marginalci i sanjari.
Tokom 1990-ih se pojavljuje asimilacionistički trend, sa „običnim“ gej likovima koji se suočavaju sa starenjem, podizanjem dece i drugim rutinskim obavezama. Najbolji primer ovog trenda je rad veterana Mišela Trembleja, koji uključuje televizijsku seriju Le Coeur découvert (Nezaštićeno srce, 2003., koja je adaptacija njegove novele iz 1986).
Sa društvenim prihvatanjem gejeva i lezbejki i legalnim priznavanjem njihovih veza koje prave brz progres u Francuskoj i Kvebeku, izvor dramatične inspiracije koji je ranije pronalažen u odbacivanju, proganjanju i marginalnosti, polako presušuje. Čak i priče o „coming out-u“, koje su svojstvene homoseksualnom teatru, su sada nešto više od teme za farsu, kao u predstavi Mambo Italiano (Italijanski mambo, 2000.), Stiva Galućija, koja je veliki hit u Kvebeku.

Louis Godbout

Prevela: Majda Puača
Izvor: http://www.glbtq.com/literature/french_theater.html
Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."