You are here: Početna » Kultura » Proza » Zemlja bez jezika: Uvod u lezbejsku književnost (1987)
ponedeljak, 20 avg 2018

Zemlja bez jezika: Uvod u lezbejsku književnost (1987)

 


Čitalac koji se kreće isključivo u jugoslovenskim književniim prostorima ima, sticajem okolnosti, vrlo maglovitu predstavu kako o lezbejskoj tako i o gay literaturi uopšte. Razlozi socijalno-političke prirode čine da produkcija dela jugoslovenskih autora praktično ne postoji, a broj prevedenih dela sveden je na minimum. Ovaj tekst se oslanja uglavnom na izvore sa engleskog, tačnije američkog, govornog područja, na kojem ekonomska logika tržišta lomi  ideološke barijere brže nego u ostalim kulturnim prostorima.


Na početku ovog razmatranja neizbežno se nameću dva pitanja: prvo, šta je to lezbejska književnost i da li takva kategorija uopšte postoji. Drugo, može li se odnos između polova posmatrati u političkom svetlu? Mada nas razlozi zdravog razuma upućuju na to da je jedina moguća podela ona koja vrši distinkciju između dobre i loše literature, činjenica da se mnoga dobra dela zaobilaze zbog razloga ne-literarne prirode uslovljava ovu privremenu kategorizaciju. Definicija koju je dao Vilijam Hofman, u svom predgovoru za antologiju gej drama, može dobrim delom da se primeni i na lezbijsku književnost: “Ja definišem gej dramu kao dramu čija je centralna figura (ili figure) homoseksualac ili čija je centralna tema homoseksualnost. To nikako ne znači da gej drama mora da bude napisana od strane gej osobe za gej osobu … dobre drame transcedentiraju svoje teme. Višnjik je mnogo više nego ruska drama. Aveti  su mnogo više nego heteroseksualna drama. Čehov i Strindberg su mnogo više nego Rus i heteroseksualac i drame u ovoj zbirci su mnogo više nego gej drame ali da bismo transcedentirali temu moramo se pozabaviti posebnostima …” (1) Posebnost o kojoj je ovde reč je lezbijstvo.


U svojoj relativno kratkoj ali burnoj istoriji feminizam je ukazao, i dokazao, na postojanje čvrste veze između politike i polnosti kao jedne od najtežih prepreka koje stoje na putu oslobođenja žene. Koliko je negovorenje o lezbijstvu uslovljeno politikom zavisi od toga kako se politika definiše. U ovom slučaju politika nije ono čime se bave političari nego sveukupnost društvenih odnosa koji su organizovani tako da jedna grupa ima vlast i kontrolu nad drugom grupom, a patrijarhat je institucija koja je upravo zasnovana na sistemima kontrole i moći. Veoma raširena zabluda da je homoseksualnost privatna stvar koja počinje i koja se završava u krevetu, kojoj podležu i oni koji sebe smatraju liberalnima i slobodoumnima, može da zvuči  dobronamerno ali je u suštini priznavanje i pristajanje na sve javne, odnosno političke, mehanizme represije društva koje je seks, kao svoju bitnu komponentu, zakonima svelo na reprodukciju.


Svaka marginalna grupa (marginalna u smislu podređenosti, grupa nad kojom se vrši opresija), mora, da bi egzistirala, da se pridržava jednog posebnog člana društvenog ugovora koji joj nalaže da bude nevidljiva. Ako joj se i dopusti da bude vidijiva, to je samo onda kada ta vidljivost služi da se potvrde teze opresora. (U Jugoslaviji je filmu Gluvarenje dat širok publicitet jer je govorio o homoseksualcu psihopati, dok je film Poljubac žene pauka, čija je centralna tema humani odnos između dva ljudska bića, naišao na zatvorena vrata naših distributera.) Izlaženje iz nevidljivosti sa zahtevom za kvalitativnim, humanističkim menjanjem društvenih odnosa pretnja je za svaki seksistički, patrijarhalni sistem. Seks između dve žene sam po sebi nije pretnja jer se može lako i bezbolno uklopiti u pornografski univerzum: pornografija je vrlo demokratična i nediskriminatorna u svom zastrašujućem procesu vulgarizovanja. Ono šta predstavlja pretnju je činjenica da žene mogu imati kvalitetan i ispunjen život koji se odvija nezavisno od muškaraca. Izdavačke kuće su uvek bile spremne da objavljuju romane o lezbijkama pod uslovom da se završavaju samoubistvom, destrukcijom ili rastankom koji je uslovljen dolaskom pravog muškarca. Srećan završetak ne samo da se ne želi nego je nezamisliv. Kada je Izabela Miler napisala roman o dve lezbijke, Patiance and Sarah, koji je imao srećan završetak, najpre je godinama tragala za izdavačem, a kada je kanačno objavljen, bez obzira na potvrđenu literarnu vrednost, ostao je poznat kao lezbijski roman sa happy end-om. Ako prihvatimo takav način razmišljanja i vrednovanja, onda bismo za Anu Karenjinu morali reći da je heteroseksualini roman sa nesrećnim završetkom.


Lezbijska literatura ima samo uslovno seksualno određenje — ona je integralni deo feminističke literature koja omogućava ženi doživljaj sebe kao centralne ličnosti, kao subjekta. Feminističke teorije ponovnog iščitavanja teksta otkrile su poražavajuću istinu da u većini velikih dela svetske literature žene zapravo ne postoje kao karakteri nego kao figure. U svom eseju Maloorove žene: revizija, Suzan R. Salejmen iznosi zapanjujući podatak — u šest Malroovih romana, sa zbirom od nekoliko stotina karaktera, samo pet žena ima imena, a od toga dve imaju samo prva imena — “… one egzistiraju kao produžetak muškaraca, u odnosu na muškarce, viđene ili izmišljene od strane muškaraca koji imaju, kako imena, tako i prošlost i budućnost.” (2) U romanu Pobednici biografija Rebečija je data iscrpno i detaljno, a sve što znamo o njegovoj ženi je — da je Kineskinja koja je nekada bila lepa a sada je debela!


U seksističkoj kulturi u kojoj su i akt čitanja i akt pisanja neminovno politizavani, mora se govoriti o muškoj i ženskoj literaturi. U muškoj literaturi, bez obzira da li je pisana od strane muškarca ili žene, žena je objekt koji nema svoju realnost, svoju  priču. U pokušaju da se identifikuje sa onim što joj je nametnuto kao realnost za koju ona zna da je lažna, žena je primorana da izvrši neku vrstu duhovnog samoubistva. Čitanje ženskih tekstova, sa druge strane, otvara mogućnost ženama da spoznaju sebe i da uspostave kontakt sa svojim sopstvenim, stvarnim bićem. U ženskoj, a posebno u lezbijskoj, literaturi ženski, a ne muški, karakteri simbolizuju celo polje ljudskog iskustva postojanja — čitateljka slobodno komunicira sa tekstom čija je realnost i njena realnost i u njemu nalazi potvrdu svog postojanja kao ljudskog bića.


Jedno od dela koja predstavljaju istorijsku prekretnicu u lezbijskoj literaturi je roman Rite Me Braun Džungla rubinskog voća. Rita Me Braun je jedan od osnivača ženskog pokreta u Sjedinjenim Državama, uporan i odvažan borac za građanska i ljudska prava. Zbog svoje političke aktivnosti bila je izbačena sa Univerziteta u Floridi. Završila je, potom, studije engleske i klasične književnosti na njujorškom Univerzitetu i doktorirala političke nauke na Institutu za političke nauke u Vašingtonu. Zanimljiivo je da se dve velike spisateljke, Emi Louel i Gertruda Stein, navode kao primeri osoba koje su svojim načinom života doprinele oslabađanju žena, lezbejki ili ne, u celom svetu. Zaboravlja se, međutim, činjenica da su Emi Louel i Gertruda Stein imale vrlo privilegovan socijalni položaj i da njiihova egzistencija nije nimalo zavisila od toga da li će ih društvo prihvatiti ili ne. Rita Me Braun je, naprotiv, svojim javnim istupanjima i zahtevima za građanska prava manjina, uključujući homoseksualce i lezbijke, često dovodila svoju egzistenciju, u smislu opstanka, do ruba propasti. Džungla rubinskog voća, roman o odrastanju, u mnogo čemu je autobiografskog karaktera — Moli Bolt je inteligentna, duhovita, ponosna, principijelna a iznad svega neustrašiva junakiinja koja misili svojom glavom i ne pristaje na nehumana pravila igre koja joj nalažu da bude sve ono šta ona nije. Moli, kao šestogodišnja devojčica, odbija da bude bolničarka u igri doktora — ona hoće da bude doktor jer je pametnija od svih ostalih učesnika. Sa deset godina, Moli doživljava svoju prvu ljubav i romantično veruje da će se pravila ukinuti ako se dokaže da su glupa. Ali, vrlo brzo otkriva da su seksizam, rasizam i šovinizam vekovima gradili sistem čvrstih pravila organizovanih u instituciju hipokrizije i da za svako iskakanje iz sistema sleduje kazna. Moli istrajava u svojoj ogorčenoj borbi protiv ljudske gluposti i lažnog morala jer ne postoji cena kojom se može platiti ljudsko dostojanstvo.


Početak romana Alis Voker, Boja purpura, glasi: “Dragi Bože imam četrnaest godina. Uvek sam bila dobra devojčica. Možda ti možeš da mi daš neki znak koji bi mi objasnio šta se to sa mnom događa.”  Sili, junakinja romana, živi u takvom okruženju u kojem ne postoji nijedno ljudsko biće kome bi mogla da se obrati. Živeći u strogo razdvajenom svetu belaca i crnaca, Silina potlačenost je najmanje rezultat rasne diskriminacije — opresija koju doživljava ima duboke korene u patrijarhalnom sistemu nepoštovanja ljudskog bića. Sili, poput većine žena bez obzira na njihovu klasnu pripadnost ili obrazovanje, prima ovakav poredak kao prirodno stanje stvari i nastoji da preživi brižljivo negujući svoju nevidljivost. Tek kroz duboko prijateljstvo i ljubav sa drugom ženom Sili otkriva nadu, ljubav i radost življenja, kvalitete bez kojih je ljudsko postojanje lišeno svakog smisla. Zanimljivo je da napadi na knjigu, koji su usledili od strane nekoliko crnačkih organizacija nakon dobijanja Pulicerove nagrade, nisu bili usmereni na lezbijsku komponentu romana nego na nepovoljnu i sumornu sliku koju je Boja purpura dala o crnačkom muškarcu.


Istorija lezbijske literature je vrlo kratka i zato nije slučajno što je broj superiornih umetničkih dela mali. Rani radovi su morali da se sukobe sa raznim stereotipima i predrasudama i da to kompenziraju kreiranjem junakinja bez moralnih mrlja. Bilo je teško opisati lezbijku kao obično ljudsko biće jer su se sve njene greške automatski pripisivale njenoj seksualnosti. Kako kaže Mariana Velverde u svojoj knjizi Seks, moć i zadovoljstvo, bilo je nemoguće da se piše o lezbijki koja je kleptomanka a da kritičari odmah ne zaključe da su sve lezbijke kleptomanke. Feministička pesnikinja Adrien Rič je lepo sažeila sve probleme i dileme nove kulture u jednoj svojoj pesmi:


Pravila pucaju kao termometar,

živa se kotrlja preko iscrtanih mapa

mi smo u zemlji bez jezika

bez zakona, jurimo za gavranima i zebama

kroz klance neistražene od svanuća

sve što zajedno radimo je čista invencija

mape koje su nam dali su zastarele već

godinama.  (3)


Bez obzira na duboko ukorenjenu homofobiju, otvoren, iskren i humanistički pristup feminističkog pokreta društvenim problemima sve više otvara i širi prostore u kojima se sagledavaju i razumevaju različiti oblici ljudskih odnosa. Kada lezbijstvo kao deo ženske seksualnosti prestane da bude problem verovatno ćemo prestati da govorimo o lezbijskoj literaturi — govorićemo o dobroj ili lošoj literaturi. Da li će ovo optimističko gledanje postati realnost ili će ostati na nivou društveno-političke fantastike, ostaje da se vidi.

 


Primedbe:


Šire predavanje na ovu temu održano je 6. maja (1987. god., prim. priređ.) u Studentskom kulturnom centru, u Beogradu.

Fusnote:


1. GAY PLAYS, THE FIRST COLLECTION, Avon Books, 1979.


2. GENDER and READING; Susan Rubim Suleiman, Malraux’s Women: A Revision, The John Hopkins University Press, 1986.


3. Adrienne Rich, THE DREAM OF A COMMON LANGUAGE, Norton, New York, 197.

 


Predlozi za čitanje:


Rita Mae Brown, RUBYFRUIT JUNGLE, Bantam, 1973.


Kate Millett, SITA, Ballamtine Books, New York, 1978.


Kate Millett, FLYING, Alfred A. Knopf, New York, 1974.


Jane Rule, OUTLANDER, The Naiad Press inc, 1981.


Alice Walker, THE COLOR PURPLE, Wamen’s Press, London, 1983.


Adam Mars-Jones (ed), MAE WEST  IS DEAD: Recent lesbian and gay fiction, Faber and Faber, Boston, 1983.


William M. Hoffman (ed), GAY PLAYS, The First Collection. Avan Books, N. York, 1979.

 


Autorka: Slađana Marković

Izvor

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."