You are here: Početna » Kultura » Proza » Duga priča
četvrtak, 23 maj 2019

Duga priča

 


 

Beth Brant
Posvećeno mojim prabakama Elizi Poueles i Katerini Brant
(Beacon Press, Boston, 1977.)

 

 

 

“Oko četrdesetoro indijanske dece ušlo je prošlog petka na ovom depou u voz za Indijansku školu u Filadelfiji. Pratio ih je zastupnik vlade i izgledala su kao bistra gomila.”

The Northern Observer

(Massena, New York, 20. jul 1892.)

 

 

“Tek počinjem da shvatam šta znači kada majka izgubi dete.”

Anna Demeter, Legal Kidnapping

 

 

1890.

 

 

Prošlo je dva dana otkako su došli i odveli decu. Moje telo je hladno. Sva naša ćebad upotrebljena su da me zagreju. Žene održavaju vatru koja bukti. Muškarci sede. Razgovaraju. Uplašeni smo ovom iznenadnom krađom dece. Potpisali smo papire, rekao je zastupnik. To im je dalo pravo da nam oduzmu naše bebe. To je dobro za njih, rekao je zastupnik. To će ih učiniti civilizovanim, rekao je. Ne znam šta znači civilizovani. Držim se čvrsto u strahu da ću se odvojiti od tla i odletiti. Ostali pokušavaju da me hrane. Mogu li da nahrane mrtvu ženu? Prestala sam da pričam. Kada se moja usta otvore, samo vazduh izlazi. Iskoristila sam sav svoj glas vrišteći njihova imena: Ona Koja Vidi Jelena! Onaj Koji Hvata Lišće! Moje oči zure u sobu, u zidove od oribanog drveta, u zemljani pod. Znam da ovde ima ljudi ali ne mogu da ih vidim. Vidim tamu, kao jezero u vreme mladog meseca. Crno, nepokretno. U centru, slika mog sina i moje ćerke kako ih podižu u voz. Moja ćerka obučena je u tamno plavu, tešku haljinu. Sve devojčice su obučene slično. Nikada nisam videla takve oči! One gore u mojoj glavi čak i sada. Moj sin. Njegova ošišana glava. Obučen kao beli čovek, ruke i noge su mu pokrivene štofom zbog kojeg se znoji. Njegovo lice, našarano suzama. Tako mnogo dece plače, vrišti. Sunce na našim telima, našim glavama. Voz pišti kao vrana, zvuk liči na smeh. Dim i prljavština ispumpavaju se iz unutrašnjosti voza. Tako mnogo ljudi. Tako mnogo dece. Žene stoje kao u molitvi, podignutnih, ispruženih ruku. Prašina pada na naše dlanove. Naši dlanovi okrenuti su nebu. Naši se prsti zatvaraju kao kandže medveda.

 

 

Vidim to sada. Kosa mog sina ostala je u mojim rukama. Milujem je, teške pletenice oživljavaju dok bukti vatra i baca jasno svetlo na crnu kosu. Klize iz mojih prstiju i leže sklupčane na zemlji. Vidim to. Moj muž podiže pletenice, umotava ih u platno, odnosi delove našeg sina. Izlazi napolje, na njemu su oči ljudi. Vidim to. On će naći flašu i piće sa muškarcima. Neke od žena će im se pridružiti. Završiće veče pevanjem ili plakanjem. Sve je to isto. Vidim to. Nema glasova dece dok se igraju ili smeju. Čak su i psi prestali da prave buku. Leže ispred svakog ulaza u kuću čekajući. Čujem to. Glasove dece. Plaču. Mole se. Dozivaju me. Nisten ha. Čujem to. Nisten* ha.

 

[*majka]

 

 

1978.

 

 

Probudio me je san. U snu moja ćerka je bila mrtva. Njen otac mi je vratio njeno telo u komadima. Zadržao je njeno srce. Mislim da sam vrisnula... Patriša! Sedim u krevetu, gutam vazduh kao da je hrana. San ostaje u vazduhu. Ustajem da odem u njenu sobu. Elen pokušava da me vrati u krevet, ali ja moram da vidim još jednom. Otvaram njena vrata. Nema je. Soba je prazna, pusta. Rekli su da je ovo u njenom najboljem interesu. Kako to može biti? Ona ima samo 6 godina, ona je beba kojoj su potrebne njene mame. Ona nas voli. Ovo se nije dogodilo. Neću da verujem u ovo. O Bože, mislim da sam umrla.

 

Svake noći Elen me drži u zagrljaju dok drhtim. Naši jecaji čine vazduh u sobi zagušljivim. Ležimo u našem krevetu i pokušavamo da pružimo utehu jedna drugoj. Moj um ne može da razmišlja dalje od prošle nedelje kada je otišla. Da sam imala prilike ubila bih ga! Uzeo ju je za ruku i vukao prema kolima. U njegovim očima se video trijumf. To je bilo takmičenje za njega, Patriša je bila nagrada. Naučiće je da nas mrzi. Učiniće to! Vidim njeno drago lice. To lice gleda sa zadnjeg prozora njegovog auta. Njena usta izgovaraju reči mamice, mama. Njene tamne pletenice povezane su crvenom trakom. Nema prednje zube. Njene pantalone s tregerima sa žutim cvetom na džepu koji su izvezle Elenine ruke. Sa toliko ljubavi je vezla žutom vunom. Patriša je tiho čekala da završi. Elen je obećala da će joj pokazati šare – lanac-bod, francuski čvor, rascepljen bod. Kako je samo Patriša svima govorila da je Elen napravila taj cvet samo za nju. Bila je tako ponosna na svoje pantalone s tregerima.

 

Otvaram vrata ormara. Skoro sve je nestalo. Visi samo nekoliko mlitavih i napuštenih stvari. Skidam plavu haljinu sa vešalice i nosim je nazad u svoju sobu. Elen pokušava da mi je uzme ali ja je ne dam, meki plavi pamuk miriše na moju ćerku. Kako je moguće osećati toliki bol i biti živ? “Elen?!” Ona pevuši moje ime. “Meri, Meri, volim te.” Uspavljuje me pevušeći.

 

 

1890.

 

 

Dolazio je zastupnik da donese pismo. Vrištala sam na njega i proklinjala ga. Bacila sam blato u njegovo lice dok se peo na konja. On misli da sam luda i upozorava me: “Bolje bi ti bilo da se smiriš Eni.” Šta mi mogu učiniti? Ja sam luda. Ovo pismo mi povređuje ruku. Napisano je na njihovom mrskom jeziku. Zlo je, ali ima poruku za mene.

 

Idem mom bratu. On rade za belce i razume njihove reči. Razmišljam o mom bratu dok privlačim šal bliže svom telu. Hladno je. Uskoro će sneg. Kukuruz je osušen i visi u našoj kolibi, čeka da ga upotrebimo. Kukuruz se nikada ne menja. Moj brat se promenio. On kaže da sam se ja promenila i nanela sramotu našem plemenu. Ona kaže da treba da prihvatim sudbinu. Ali ja ne verujem u sudbinu krađe dece. Zlo je ovde. Mnogo je nepravde u našem selu. Moj brat misli da sam luda zato što jaučem prema nebu svake večeri. On je budala. Ja zovem decu. On kaže da ljudi počinju da me se plaše jer pričam u vazduh i smejem se kao gavran. Ali ja govorim deci. Potrebno im je čuju moj glas. Smejem se da ih razveselim. Ona plaču za nama.

 

 

Ovo pismo peče moje ruke. Žurim mom bratu. On je skinuo znak vuka iznad ulaza u svoju kuću. Pretvara se da je kao oni koji nas mrze. On sve više liči na one koji kradu decu. Njegove oči skreću pogled sa mojih. Uzima pismo od mene i počinje da ga čita. Zbunjena sam. Ovo pismo je od dva stranca, Marte i Danijela. Kažu da se uče civilizovanosti. Danijel radi u polju, uzgaja hranu za školu. Marta kuva i uče je da šije kecelje. Živeće sa ženom direktora škole. Biće devojka koja živi sa porodicom. Šta je to devojka koja živi sa porodicom? Odmahujem glavom. Reči mi zvuče isto. Plašim se Marte i Danijela, dva stranca koja znaju moje ime. Moje šake i ruke trnu.

 

Otimam pismo iz prstiju mog brata. On zuri u mene, njegove oči su izdajice na njegovom licu. On viče za mnom: “Eni! Eni!” To nije moje ime! Ne postoji Marta! Ne postoji Danijel! Ovo je delo veštica. Papir peče i peče. Kod moje kolibe brzo kopam rupu u polju. Zemlja je tvrda i hladna, ali ja kopam svojim noktima. Kopam, moje su ruke sve slabije. Cepam papir i zakopavam ostatke. Zemlja se gomila i taloži, imena Marta i Danijel su pokrivena. Gledam u nebo i ne nalazim ništa do beskrajnog plavetnila. Moje su oči zaslepljene bojom. Počinjem da jaučem.

 

 

1978.

 

 

Kada sam se vratila sa posla, čekalo me Patrišino pismo. Kuvam kafu i čekam Elen, hodajući po sobama našeg stana. Leđa me bole od rada na traci, stalnog saginjanja, zašrafljivanja ručica na vrata drečećih kola koja prolaze. Posao me štiti od pitanja, od šala koje prave na moj račun. Ali neki od njih lagano dodiruju moje rame u znak razumevanja. Nekolicina žena skreće pogled ili se smeši saosećajno. Niko ne govori. Nema vremena za razgovor. Nema prostora za razgovor, buka zauzima sav prostor i dah.

 

Nosim pismo sa sobom iz sobe u sobu. Najzad sedam za kuhinjski sto, prevrćući papir u rukama. Patrišina slova su krupna i neujednačena. Marka je neodlučno zalepljena i polako otpada. Svaki put kad stigne pismo, plašim ga se, čak i ako čeznem da čujem svoje dete. Čujem Elenin ključ u vratima. Ulazi u kuhinju, unoseći miris bolnice sa sobom. Prilazi mi, nove bore su na njenom licu, njena uniforma je izgužvana i zaprljana, njena braon kosa je zategnuta u imitaciju francuske pletenice. Zna da je stiglo pismo. Ljubim je i donosim šolje sa kafom za sto. Gledamo se. Ona uzima moju ruku, prinosi je svojim usnama. Njene oči boje lešnika su mirne na njenom okruglom licu.

 

Otvaram pismo. Draga mama. Ja sam dobro. Tata mi je kupio novi bicikl. Rastu mi veliki zubi. Posetićemo baku za moj rođendan. Tata mi je kupio nove cipele. Voli te Patriša. Ne pominje Elen. Zamišljam njenog oca kako stoji iznad nje, nagovara je, podučava je. Pismo postaje ružno. Cepam ga na komadiće i bacam kroz prozor. Vetar ih skuplja u čvrstu pesnicu pre nego što ih raspe po ulici. Automobil prelazi preko papira, pretvarajući ga u đubre i blato.

 

Elen ispušta bolan uzvik. “Otići ću. Ako će to učiniti stvari boljim, otići ću.” Brzo je grlim dok sumrak ulazi u sobu i prekriva nas. “Ne odlazi. Ne odlazi.” Osećam kako njena snažna leđa drhte u mojim rukama. Ona me ljubi u vrat i njene ruke me stežu dok se približavamo. “Ah Meri, toliko te volim.” Dok suze prete našim očima, osećamo ukus soli na našim usnama i jezicima. Gledamo jedna u drugu, dodirujući mesto bola, sežući iza straha, krivice, besa, usamljenosti.

 

Idemo u našu sobu. Opet je lepa. Vidim je ponovo. Sunce jedva da se probija. Boje krema, braon i zelena mešaju se sa drvenim podom. Tepih sa dezenom divljih ptica. Crna korpa od jasenovine sjaji na toaletnom stolu sa buketom osušenog cveća kupljenog na pijaci. Sećam se te starice koja se smejala i govorila brzo na poljskom dok je umotavale cvetove u novinski papir. Elen me svlači dok plačem. Moja želja za njom probija se kroz tugu koju delimo. Ona povlači prekrivače, gladi bele čaršafe, njene ruke ponavljaju pokrete sa posla. Vodi me do svežih čaršafa. Gledam je dok svlači uniformu. Pomoćnica medicinskih sestara. Isceliteljka duše.

 

Ona mi dolazi punog tela. Moje ruke su vođene krivinama njenog tela i njenim mekim oblinama. Prekriva me kucanjem svog srca. Ritam me umiruje. Toplota me usmerava. Uzemljava me mir između nas. Smešim se njenom licu iznad mene, okruglom kao mesec, njena duga raspuštena kosa dodiruje mi grudi. Uzimam njenu dojku u svoju ruku, prinosim je svojim usnama, sišem je kao žena – sa željom, sa poverenjem. Naša tela se spajaju. Naše kose pletu se zajedno na jastuku. Braon, crna i srebrna, hvatajući poslednje zrake sunca. Ljubimo se, dodirujemo, idemo do mesta snage. Njene usne šetaju mojim telom, zastaju na oblinama i oteklinama na koži, ljube, otklanjaju bol. Bliže, blisko, zajedno, upletene, moje noge su toplota, centar moje duše govori njoj, uklizavam u nju, njene su usne lek, njeno je srce zemlja, plešemo rukama koje lete, vičem, pevam, plačem slanu tečnost, slatku i toplu i oblažem joj grlo. Ovo je moj život. Volim te Elen, volim te Meri, volim, volimo.

 

 

1891.

 

 

Mesec je pun. Vazduh je hladan. Hladnoća udara u moje telo dok skidam odeću i palim je na polju uvenulog kukuruza. Sečem svoju kosu, nož seče kroz tešku masu. Prinosim oštro sečivo svojim rukama, nogama, grudima. Krv curi niz moje telo kao male crvene reke. Ne osećam ništa. Bacam zamršene mreže kose u vatru. Miris sličan mirisu zapaljene životinje puni moje nozdrve. Dok se vatra pruža da dodirne zvezde, ljudi izlaze da me gledaju – mene, ludu ženu. Dodiruje me led iz vazduha.

 

Uhvatili su me kad sam pokušala da se ukrcam u voz i krenula da tražim svoje bebe. Beli muškarci rekli su mom mužu da pazi na mene. Ja sam opasna. Smejem se i smejem. Moj muž ume samo da pije iz boca i guta bes. On gleda u mene, otvara usta i nikakav zvuk ne izlazi. Njegove su oči mrtve. Izlazi iz kolibe i gleda u kukuruz. Šapuće naša imena. Doziva decu. On je mrtav čovek.

 

Gde su odveli našu decu? Pitam to svakog ko prođe putem pored naših vrata. Žene dolaze i razgovaramo. Pitamo i pitamo. Kažu da ništa ne možemo uraditi. Beli čovek je kao duh. On ulazi krišom tamo gde mi ne možemo da vidimo. Dolazi čak i u naše snove da nam oduzme naša pitanja. On se bavi magijom koja je otporna na naše lekove. Ova magija nas je učinila slabim. Šta je njihova tajna? Zašto žele našu decu? Pre mnogo godina poslali su ljude u crnim odorama da nas uče novoj magiji. To je bilo zlo! Oni su nas lagali i prevarili. Govorili su o bogovima koji će nam oprostiti ako verujemo kao što oni veruju. Sa krstom su doneli rum. Ovaj Bog je ružan! Ubio je naše maske. Ubio je naše muškarce. On šalje žene da u užasu vrište na mesec. Oni žele našu snagu. Oni uzimaju našu decu da uklone njihovu unutrašnjost. Našu snagu. Oni kradu našu hranu, našu svetu čegrtaljku, priče, naša imena. Šta ostaje?

 

Ja sam luda žena. Gledam u vatru koja uništava moju kosu i vidim njihova lica. Moja ćerka. Moj sin. Oni još uvek plaču za mnom, mada je zvuk sve slabiji. Vetar hvata njihovu žudnju i donosi je meni. Taj zvuk je dosadio mom mozgu. Počinjem da jaučem. Noću se ne usuđujem da zaspim. Plašim se snova. Suviše su strašne stvari koje se tamo dešavaju. U mom snu vetar i krv kreću se kao bujica. Crvena i tamna je krv u mom snu. Juri u naše selo. Krv se kreće sve brže. Čuje se vriska ranjenih ljudi. Životinje su mrtve, bačene u bujicu krvi. Ništa nije ostalo. Samo eho ničega u vazduhu. Samo zemlja koja upija krv, šireći je u četiri pravca, postajući stvar koja nema imena. Stojim u polju posmatrajući vatru, ljudi posmatraju mene. Čekamo, ali odgovor je još uvek nejasan. Luda žena. Tako me zovu.

 

 

1979.

 

 

Pošto sam uzela slobodno prepodne da bih posetila svog advokata, vratila sam se kući, ne brinući o tome da treba da se javim na posao. Ne brinući, bar jednom, o tome što ću izgubiti platu. Ne brinući. Moj advokat kaže da više ništa ne možemo učiniti. Moram da čekam. Kao da je i bilo nečeg drugog sem čekanja. On ima starateljstvo i kontrolu. Mi moramo da čekamo da vidimo koliko dugo će mu trebati da mu dosadi da bude i mama i tata. I tako, čekam.

 

Otvaram vrata Patrišine sobe. Elen i ja smo obrisale prašinu i očistile je za slučaj da mojoj bebi dozvole da nas poseti. Žuti i plavi zidovi kao da se rugaju. Prilazim zavesama i počinjem sistematski da ih skidam. Polako počinjem da cepam platno. Uživam dok slušam zvuk uništavanja. Sve brže, cepam materijal na trake. Ono što ne mogu rukama, cepam zubima. Tražeći šta još mogu da uništim, skupljam čaršafe i krevetski pokrivač i divlje ih cepam u komadiće. Uz roktanje i znojenje, goni me bes i rana u mojoj duši koja peče. Kao vučica koja uhvaćena u zamku, grize svoju sopstvenu nogu da bi se oslobodila, ja počinjem da se udaram u grudi da bih umrtvila unutrašnji bol. Buka se skuplja u mom grlu i pronalazi put napolje. Počinjem vrisak koji se pretvara u jaukanje, a onda postaje promuklo gušenje. Želim da svojim pesnicama, svojim snažnim pesnicama, svojim braon pesnicama udaram ovaj svet dok ne prokrvari. Prokrvari! I dok sve sudije sa svojim lepršavim odorama i očevi koji traže osvetu ne budu smrvljeni u prašinu i nestanu sa vetrom!

 

Reč lezbejka. Lezbejka. Reč koja čini da se uspaniče, koja ih plaši, koja ih tera da unište decu. Ta ih reč izaziva. Lezbejka. Ja sam to. Čak i zbog Patriše, čak i zbog nje, neću prestati da to budem! Dok klečim između raznobojnih otpadaka, krpena lutka mi se smeši i iz mojih grudi izlazi uzdah. Moje srce usporava i vraća se na svoj normalni govor. Osećam kako krv pumpa prema mojim venama, noseći hranu i život. Skidam sve iz sobe. Zatvaram vrata.

 

 

Prevela: Danijela Ž.

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."