You are here: Početna » Kolumne » Martini Osvrti » Vita Sakvil-Vest i Vajolet Trefjuzis:strast koja se nikad nije ugasila
ponedeljak, 25 mar 2019

Vita Sakvil-Vest i Vajolet Trefjuzis:strast koja se nikad nije ugasila

Ćerka barona Sakvila, Vita Sakvil-Vest i, ćerka Edvarda VII, Vajolet Trefjuzis, upoznale su se još kao devojčice, kada je Viti bilo dvanaest, a Vajolet- deset godina (1904. godine). Njihova prijateljska veza i neobična ljubavna priča trajale su sve do Vitine smrti 1962. godine. Od samog početka, njihova ljubav je bila snažna, opsesivna, intelektualna koliko i erotska, jedinstvena. O prirodi njihove ljubavi svedoči prepiska, koju čine brojna pisma, koja su bila razmenjivana između njih dve, gotovo, od početka njihovog upoznavanja, pa sve dok ih smrt nije razdvojila; dakle, skoro šezdeset godina!
Vita je 1910. upoznala Harolda Nikolsona, sa njim, u braku, provela pedeset godina i rodila dvojicu sinova. Međutim, njena i Vajoletina veza nikada nije bila prekinuta, štaviše- bivala je sve strastvenija. Intenzivna i zanimljiva, delimično i transvestitska, njihova ljubavna priča, bila je predmet tajnog dnevnika koji je Vita vodila, a koji je posle njene smrti, njen sin Najdžel Nikolson, proširio i od njega stvorio biografiju svoje majke pod nazivom "Portret jednog braka", koja je prevedena i na srpski jezik.
Takođe i sama Vita je, u svom romanu "Izazov", pisala na melodramatičan način o njihovim aferama, sa autobiografskim likom, čiji je pol bio promenjen, kako bi poslužio razvijanju autorkinih transvestitskih fantazija.
Vitina preoblačenja u muškarca i razbludno ponašanje u javnosti sa Vajolet, njihovo predstavljanje kao ljubavni par, Julijan i Eva, po evropskim zemljama i sudbinsku ljubav, verovatno je najlepše opisala Virdžinija Vulf (koja je i sama bila zaljubljena u, deset godina mlađu, Vitu, sa kojim je imala i jednogodišnju  ljubavnu vezu, u svojoj četrdesetoj godini) u svom romanu "Orlando".
To što se Vita i Vajolet nisu obazirale na patnje koje je tako otvorena strast izazivala u njihovim pojedinačnim vezama, precizna je mera njihove sebičnosti, ali i nezavisnosti i oslobođenosti njihovog duha.
Vita je živela na selu, u zamku (elizabetanskoj ruševini vešto oblikovanoj u gotski dvorac) sa ogromnom baštom; uzgajala je pse i pisala. Svoj brak je načinila sigurnom lukom, u koju bi se sklanjala svaki put, kada bi Vajoletina neodgovorna i razmažena posesivnost postala isuviše očigledna. Sa druge strane, ekstravagantna Vajolet, doterana do savršenstva ženske čulnosti, zavodljiva i hirovita, odbijala je mnogobrojne prosce (među kojima se našao i jedan nemački princ) i bila strastvena lezbejka. Provokativna i autoironična prema svojim aferama, bila je prava stručnjakinja za izbegavanje krivice i ljubazno odbijanje, skrivajući svoju duboku lezbejsku strast iza sve ekscentričnijeg držanja, koje je ulivalo divljenje i strahopoštovanje okoline. U "Orlandu", Virdžinija Vulf ju je predstavila kao prelepu i surovu rusku caricu, koja na izuzetno privlačan način spaja, u sebi, pohotu i sofisticiranost, što je Vajolet činila i u svom pravom životu.
Strast između Vite i Vajolet se nikada nije gasila, samo se njen intezitet menjao, a libidna žestina rasla.
Sve do Vitine smrti, Vajolet ju je posećivala u zamku, remeteći joj duševni mir i ostavljajući je u strastvenoj pometnji, koju je Vita, onda, pretvarala u najlepša ljubavna pisma. Uzajamna zaljubljena i strastvena zaslepljenost, kao i svojevrsno rivalstvo, provlače se do duboke starosti kroz njihova pisma. Ta intelektualno razmetljiva, preemotivna i histerična pisma, zvuče kao da ih pišu adolescentkinje, koje guraju jedna drugu do granica smelosti i tako prkose ograničenjima društva u kome su živele i jedna drugoj.
Vita je svojim pisanjem izdržavala sebe (njeni romani "Istrošena strast" i "Pepita" su bili pravi bestseleri u to vreme, kao i njen turistički vodič za Mol) i mirno živela sa svojim mužem Haroldom, koji se bavio diplomatijom i pisanjem, takođe. Harold je imao ljubavnike, jer mu se činilo manje brakolomnim da spava sa muškarcima dok Vite nema
(dok ona i Vajolet putuju po svetu). On je bio uvek odmeren i strast ga nikada nije obezumila. Seks mu je bio samo "ugodan" i to je bilo sve, a Vita ga je doživljavala kao radosnog vilenjaka. Njihova ljubav je bila neverovatno mentalna, i samo su prvih pet godina braka upražnjavali seks, od pedeset koliko su proveli zajedno. Njih dvoje su davali potpunu slobodu jedno drugom. Harold je Vitine veze sa ženama nazivao "tvoje petljancije", a ona njegove sa muškarcima "tvoji provodi". Nisu bili ljubomorni zbog toga i imali su potpuno poverenje u snagu svog braka. Često su gostovali i na radiju i držali predavanja na temu braka, zagovarajući ideje koje tek sad počinju da bivaju mogući modus vivendi za homoseksualne osobe. On se brinuo da ona nekome ne slomi srce (i upozoravao je da to ne učini krhkoj Virdžiniji Vulf), a ona se više zabavljala nego što je brinula oko njegovih provoda.
Vita je stalno bila zaljubljena i nije bilo nijednog trenutka u njenom životu kada ona nije čeznula da vidi, ili čuje osobu, koja je jedino mogla da ugasi žar njene čežnje. Bile su to razne žene, poneki muškarac i zauvek Vajolet.
Da bi se osvetila Viti, što ju je izneverila i udala se za Harolda, a i da bi udovoljila društvenim normama, Vajolet se udala za Denajsa Trefjuzisa, prema kome je bila više nego surova. Da bi sprečila to venčanje, Vita je bila otela Vajolet. Zajedno su provele nekoliko meseci lutajući po svetu i proživljvajući najjaču moguću strast, sve dok ih muževi nisu pronašli i ubedili da se razdvoje, bar na kratko.
Sve što su njih dve radile, za vreme svoje šezdesetogodišnje ljubavne veze, bilo je smelo, provokativno, često lakoumno i bezbrižno, ali uvek iskrena emanacija siline njihove zajedničke ljubavne strasti. Nagrada, u vidu bezvremene i večne ljubavi koju su delile, bila je zaslužena, jer su bile hrabre da ižive svoje živote, bez obaziranja na sud sveta u kome su živele.
1918. godine je Vajolet pisala Viti:
"Neka me nebesa izbave od sitničavosti i uglađenosti. Dajte mi velike blistave poroke i velike blistave kreposti, ali čuvajte me od malih beskrvnih nedorečenosti. Budi pokvarena, budi hrabra, budi pijana, budi bezobrazna, budi raskalašna, budi samovoljna, budi anarhistkinja, budi sufražetkinja, ali budi kako to Bog zapoveda. Živi pravim životom, živi strastveno, živi pogubno. Hajde da ti i ja živimo kako još nikad niko živeo nije."
I živele su tako...
.............
Literatura:
1. "Kemp", Filip Kor (Rende, 2003, Beograd)
2. "Portret jednog braka", Najdžel Nikolson (Nolit, 1973, Beograd)

Marta
Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."