You are here: Početna » Kolumne » Martini Osvrti » Psihoanaliza i lezbejstvo I deo
ponedeljak, 19 feb 2018

Psihoanaliza i lezbejstvo I deo

(seksologija, homoseksualizam, Ana Frojd i Doroti Berlingem)
Pojam seksualnosti leži u osnovi psihoanalitičke doktrine. Naučnici s kraja devetnaestog veka bili su zaokupljeni ovim pitanjem i u njemu su videli fundamentalnu odrednicu svake ljudske aktivnosti. Od seksualnosti su načinili očiglednost, a od seksualnog faktora prvi uzrok nastajanja neurotskih simptoma. To je i dovelo da se zasnuje seksologija kao biološka i prirodna nauka o seksualnom ponašanju. Cilj „nauke o seksualnom“ bio je da proučava seksualna ponašanja ljudi i da se bori za jednakost prava u pogledu seksualnog iskustva. Vodeći računa o opisivanju aberacija, ovu nauku je, ipak, manje zaokupljala sama terapija, a više učenost i književno istraživanje vezano za različite oblike seksualnih iskustava i identiteta: homoseksualnost, heteroseksualnost, biseksualizam, perverzija, transvestizam, transseksualizam, zoofilija, fetišizam, narcizam, itd.

Objavivši svoje „Tri rasprave o seksualnoj teoriji“, Sigmund Frojd, 1905. godine, proširuje seksologiju i na područje infantilne seksualnosti i daje, najzad, eksperimentalnu osnovu (proučavajući svoje glavne slučajeve – Ida Bauer i ostali) ovoj doktrini, koja se dvadesetak godina, do tada, razvijala na čisto teorijskim saznanjima. Ubrzo, pitanje seksualnih iskustava postaje konfliktni ulog u debatama međunarodnog psihoanalitičkog pokreta. Najznačajnije su rasprave o ženskoj seksualnosti, razlici među polovima, transseksualizmu, a od 1960. godine i genderu, čiji je predmet bio pitanje ustrojstva seksualnog identiteta (rod ili gender).

Termin homoseksualnost je izveden iz grčkog jezika (homos: sličan) i stvorio ga je 1860. godine mađarski lekar Karolj Marija Kertkenji da bi označio sve oblike telesne ljubavi između dve osobe koje biološki pripadaju istom polu. Do 1910. ovaj termin se, u svom značenju, progresivno nametnuo u svim zapadnim zemljama, zamenjujući tako stare nazive koji su davani istopolnoj ljubavi, u zavisnosti od razdoblja i kulture – inverzija, uranizam, sodomija, psihoseksualni hermafroditizam, pederastija, uniseksualizam, homofilija, sapfizam, tribadizam, lezbijanizam, itd.).

Frojd je, uz pomoć svoje teorijske veštine, prekinuo psihijatrijsko promišljanje o homoseksualnosti u psihoanalitičkim krugovima, ali, na žalost, posmatranje istopolne ljubavi kao degeneracije i bolesti, održavalo se u različitim, zvaničnim, društvenim strukturama sve do devedesetih godina dvadesetog veka. Naime, Frojdovi naslednici nisu sledili uputstva svog učitelja i pokazali su se kao izratito netolerantni prema homoseksualnosti. Decembra 1921, Međunarodno psihoanalitičko udruženje donosi odluku da homoseksualci i homoseksualke ne mogu da budu psihoanalitičari/ke, jer su i sami „nastrani“, pa se od njih ne može očekivati da leče druge pacijente. Frojd se snažno suprotstavio ovoj tezi, rekavši da homoseksualne osobe, oba pola, jesu u stanju da se normalno bave psihoanalizom ukoliko su za nju stručne. „Ne možemo udaljiti takve osobe bez nekog drugog odgovarajućeg razloga, baš kao što ne možemo prihvatiti da ih zakon goni.“
U celokupnoj ovoj borbi da se homoseksualnim osobama omogući da se bave psihijatrijskim i psihoanalitičkim pozivom, veoma je bila neobična pozicija Ane, Frojdove ćerke, koja se i sama bavila psihoanalizom.

Ana Frojd (1885 – 1982) je odigrala glavnu ulogu u odbacivanju teze svog oca u Međunarodnom psihoanalitičkom udruženju. Naime, u psihoanalitičkim krugovima, Ana je bila osumnjičena za održavanje „grešne“ veze sa svojom koleginicom psihoanalitičarkom Doroti Berlingem (1891-1979).
Celokupna sudbina Doroti Berlingem - rođene Tifani, unuke čuvenog Čarlsa Tifanija, osnivača robnih kuća i kompanija – prepliće se sa sudbinom porodice Frojd i istorijom psihoanalize. U svojoj dvadeset trećoj godini počela je da oseća psihičke probleme i odlučila je da se uda za hirurga Roberta Berlingema. Posle nekoliko godina, ona napušta muža i odlazi iz Njujorka, vodeći sa sobom svoje četvoro dece.

Dolazi u Beč i upoznaje Anu Frojd, koja je odmah primila na staranje njenu decu. Porodica Frojd je istinski zavolela decu i usvojila ih, kao i njihovu majku, koja se ubrzo našla na kauču Sigmunda Frojda. Ohrabrena Frojdovim terapijama, kao i predavanjima, Doroti i sama postaje psihoanalitičarka.
Ana i Doroti od samog početka postaju nerazdvojne prijateljice, koje su se zajedno starale o Dorotinoj deci.

Posle Sigmundove smrti, 1939, Ana i Doroti se sele u London, gde nastavljaju da žive zajedno, tačno četrdeset godina, sve do Dorotine smrti.
Nikada se nisu razdvajale i zajedno su osnovale i vodile čuveno londonsko ratno obdanište Hempsted. Njihova povezanost je bila toliko jaka da su sebe nazivale bliznakinjama, a neobično je da su posle nekog vremena zaista počele i fizički da liče, o čemu svedoče njihove fotografije i komentari njihovih savremenika i savremenica. Često su bile optuživane da žive u „grešnoj“ lezbejskoj zajednici, na šta Doroti nije obraćala pažnju, dok je za Anu to bila velika uvreda, budući da je ona, za razliku od svog oca, na homoseksualnost gledala kao na bolest.
Kad je Doroti umrla, Ana je ostala neutešna i u velikoj patnji je provela tri poslednje godine svog života, brinući se da Dorotinu decu potpuno materijalno obezbedi.

Njihova emotivna priča predstavlja sasvim posebnu i divnu pustolovinu nežne vernosti i snažne ljubavi, koju su ove dve, veoma istorijski značajne, psihoanalitičarke delile, od samog upoznavanja, negde oko 1920. godine, pa sve dok ih smrt nije rastavila, gotovo, šezdeset godina kasnije.

Literatura: REČNIK PSIHOANALIZE, Elizabet Rubinesko i Mišel Plon; Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2002.


Marta
Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."