You are here: Početna » Kolumne » Gospođica Nedojebana » Baby, baby, zatvori oči sada
utorak, 19 jun 2018

Baby, baby, zatvori oči sada

lesbos_lead_wideweb__470x310,0Žene, srećom, kaže Kundera, poseduju čudesnu sposobnost da ex post menjaju smisao svojih postupaka.


Kada se Nedojebana javila nedelju dana posle onog nesnađenog poljupca, bila je to posve druga osoba od one koju sam imala priliku da upoznam u svom hodniku. Bitno da se javila, je l’? Sve vreme motreći da slučajno ne sklizne sa distance, saopštila mi je da je u teškoj frci i da će gledati da svrati na kratko za vikend, da konačno rešimo to sa stanom. Konačno?! Rešimo?! Želela sam da verujem da nikakav bes u njenom obraćanju nisam skontala, jer nije bilo logično da bude besna. Ali zaboravite na sopstvenu unutrašnju logiku, tamo zeka ne pije vodu. Ali, pobogu, zašto?! Unervozila sam se i od same pomisli da nemam blage veze zašto je ona sad nadrks. Kako im samo polazi za rukom da pobude patos, a izgleda tako jednostavno - rašire šaku i cap… Pa se onda ti osećaš loše/lošom, a da pojma nemaš zašto. Kao da se poljubac nije ni desio. Null and void. Hladan tuš. Stvarno mi nije jasno kakvu je srećnu okolnost nalazio Kundera u tom idi mi-dođi mi bitch principu. She left a nasty taste in my mouth…

 

Nisam pričala Sari o tome. Nismo stigle do te priče. A i držala sam se one: šta ne pominješ, ne postoji. Tri dana smo pile i obilazile ljude. Onda smo stale. Na čas je stao i sneg. Ove smo zime što se romantike tiče ugasile sveću. Ništa šetnja. Ništa pokloni. Ništa belo vino. Ništa jelka. Ni petparac pažnje nije otišao na novogodišnju groznicu, koja je počinjala da trese prestonicu, bar u vidu petardi koje su se obrušile na naš dom. Nemam razumevanja i tačka, dve noći zaredom zbog te klinčurije imam ratne snove. Prvo sanjam kako se sa neke stenčuge spuštam do obale mora. I taman mislim uh dobre je, nisam pala, kad me tamo čekaju dve drugarice, jedne se ne sećam, a ove druge se baš sećam i baš ona mi pruža pivo. Naginjem limenku i bacam cigaretu tačno na njušku psa koji se koznaodkuda pojavljuje, gledam kako pas uvlači vazduh kroz nozdrve i kako se žar, kadar je sve krupniji, širi ispod njegove crne dlake, od njuške prema ušima… Osećam toplotu, ne mogu to da podnesem. Vičem: Vode! Budim se. Eto kakve posledice sve mogu da imaju petarde ispod prozora. Na kraju smo poražene stavile sluške na uši. Zakucale smo se kraj ekrana. Svakom svoje selo najmilije prija. Sara je švrljala fejsom, mlatila je i učlanjivala se u grupe tipa: Svi mi koji okrećemo Studio B kad nas zanima koliko je stepeni; „Baba, stvarno ne mogu više“, „Nema veze pojedi bez leba“; Neću imati djecu zbog rizika da postanu indie; Svi mi koji volimo da se klackamo na stolici; Turi kafu – stižem; Neću žvaku, hoću kusur... Sara je volela te grupne grupe koje su počinjale sa: Svi mi koji volimo... Volela je da pripada negde, a sa druge strane kao retko koja osoba koju sam upoznala, nije imala potrebu za ljudima. Ja sam prolazila kroz razne faze otuđenosti, komune i socijalštine, ali ni u jednoj nisam bila imuna na ljudski faktor. Ono gde smo se poklapale jeste da je i jednoj i drugoj prijala samoća. Obe smo uživale u samoći i obe smo bolovale od insomnije. When you have insomnia, you're never really asleep and you're never really awake. Za razliku od Sare, ja sam manje bivala online, posvetila sam nedelju druženju sa Edwardom Nortonom. Obožavla sam ga u Fight clubu, kada izgovara:  If I did have a tumor... I'd name it Marla. Marla... the little scratch on the roof of your mouth that would heal if only you could stop tonguing it, but you can't. Nedojebana je bila moja ogrebotina na uglu usana. Nisam je pominjala ali sam je jezikom pipala. Tu je. Prošlo je nedelju dana. Kada sam skontala da mi je Sara šerovala na wall grupu If you want to be together with her you have TO-GET-HER, shvatih da je vreme da prozborimo. Već drugi dan kako na udaljenosti od tri metra komuniciramo preko msn-a. Sipala sam nam po pelinkovac i zamolila je da se dovuče do kuhinje. Te stvari su se saopštavale i reševale za stolom. Pucaj, rekla je Sara. Najpre sam joj ispričala da je u toku razmeštaj, i da može da se uključi u planove.

 

-          A ne, ne petljam se ja tu… Imaš svu slobodu ovog sveta da razmestiš kako ti volja ovaj stan. Samo moju sobu ne diraj. Meni je ok onakva.

-          I da čujem? Šta je? Ko je? Okle je? Samo neću da čujem da je str8.

-          E, jbg sad.

-          Znači str8. Nije valjda i udata?

-          Pa skoro.

-          Nisam ni sumnjala. E, usrećila si se. A i ja sa tobom.

-          Mada sumnjičava mi je njena veza sa tim tipom, znaš kako se ljubi sa njim?! U slovo A, ni slučajno da se dotaknu telima.

-          E, još je i frigidna… e, živote, nije valjda da te lože frigidne kučke?

-          Da znaš i nije baš frigidna…

-          Ooo, nešto se već desilo?

-          Ma niš’ posebno, poljubile smo se na jedvite jade pre desetak dana.

-          I?

-          To i je i problem. Nema i. Mada… zvala je juče.

-          Ona tebe?! Pa što ti nju nisi zvala? Mogla si je zvati da izađete kad si je već poljubila. Sigurno si joj povredila sujetu, i sad možeš da se slikaš, bar još nedelju dana.

 

Sara je uzela moj tel sa stola i pružila mi ga.

 

-          ‘Ajde, šta čekaš? Iskupi se. Zovi je.

-          Rekla je da će doći za vikend.

-          Čekaćeš vikend?!

 

Nazvala sam je. Izvoli D, reče. Ni ćao ni zdravo, a ni kako si, samo izvoli.

 

-          Imam ovde savršen medijski projekat… - ne znam gde mi to pade na pamet.

-          I potreban ti je davitelj?

-          Tako nekako…

-          Koliko se sećam, a sećam se, dogovorile smo se da se vidimo za vikend.

-          Mislila sam da popijemo pivo u gradu, skupa?

-          Ne pijem pivo.

-          Kafa?

-          A kad si mislila?

-          Večeras.

-          Hm, mogle bismo do Miljane, na partijanje povodom unapređenja.

-          A da, ja sam to totalno smetnula sa uma. Onda se vi…?

-          Ti si autom? – prekinala me je.

-          Da.

-          Moj je kod vulkanizera, montiraju mi zimske gume, je l’ bi bio problem da me pokupiš, možemo ovde nešto da popijemo pre odlaska kod Miljane… - A ču zimske gume, mislim se.

-          Ne, ne, nije mi problem…

 

Toliko sam bila šokirana njenim predlogom da sam zaboravila da je pitam za adresu, morala sam opet da je pozovem, to je bilo poražavajuće, ali šta sad.

 

-          Eto ti, trebalo je samo da je nazoveš.

-          Ideš sa mnom?

-          Molim? No way, gledamo se kod Miljane. Ja ću tamo direkt.

-          Jbt vidi na šta ličim…

-          ‘Ajde, ‘ajde, ništa ti ne fali, samo skrati te nokte… hahaha.

-          Užasna si!

 

Nisam bila sigurna koliko je sve to pametno, ali nisam ni previše razmišljala o tome. Pukao me je adrenalin i ćao. Sara me je podržavala, skontala je i ona da Nedojebana nije jedan od mojih hirova, i da je zaludno truditi se da me odgovori od bilo čega, jer sam i ja sama osećala da time ne mogu da upravljam, a to me je plašilo…

 

 

JavaScript is disabled!
To display this content, you need a JavaScript capable browser.

 

Komentari
Dodaj Novi
*
nn 2010-12-25 21:28:06

dobar film... ja bih u njemu sigurno bila usmrcena (: dopada mi se lik Sare.
ccc 2011-01-07 20:43:55

kad ce nastavaaak:)

ama, super pises zeno.
shell 2011-04-05 23:25:17

uau ekstra prvi clanak koji procitah u proteklih 5 meseci do kraja. SUPERRRRRR
NASTAVAK?!
ja 2011-04-10 13:39:00

i kada tje nastavak??????
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."