You are here: Početna » Kolumne » Gospođica Nedojebana » Bang Bang
ponedeljak, 17 dec 2018

Bang Bang

Bang bang_02Mora li se ljubljenje završiti seksom? Nije bizarno da neko želi seks, kao što nije bizarno da neko ne želi. Uštedila bi si vremena kad bi ljudima prije tog ljubljenja rekla kamo (ne) ideš s time, izostanak nastavka ne bi bio problem ako se nastavak nije ni očekivao...

 

Nekada stvarno mislim da su mi usta retardirana. Debilu, reci bilo šta, samo nemoj da si ćuk. Ali jok. Ćutala sam, ništa! Ne trepćem jezikom i ne klepetam očima. Ošla je. Čula sam vrata od zgrade, BAM! Umesto da sam ja nju zaustavila, ona je zaustavila lift i zapalila. Ko li je njoj srušio sneška pa je završila u dva kvadratna metra mog hodnika?! U mojoj teoriji zavere stvari su dobijale smisao, najpre partijanje pa sad ova poseta, ona je skroz nešto htela od mene, ali šta?! Nije mi ličila na devojke koje udaraju brigu na vaselje, šano dušo zbori dok te muka ne umori, ne, nije imala tih momenata. Možda je nanjušila Gorana i Miljanu pa želi da ih razotkrije, nešto manje moguće je da je loži preuređenje ovog stana... Tako sam vagala misli. Kad smo već kod naličja, zaličila mi je na devojke koje udaraju štiklom o sto... Golema i povesna su bila poklapanja. Misao, ona, i uzdizanje naviše, više, još više, najviše... do bandžija sa kojeg nikad nisam smela da skočim... i nazad. Udah. Izdah. Udah. Izdah...

 

Svako od nas donosi neku energiju, a svaki odnos je ukrštanje energija. Prijateljstvo je nemoguće bez poklapanja energija, sa nekim imaš to nešto ili nemaš, nema tu mnogo prostora za predrasude ili naknadna učitavanja. Nema tu cile-mile. Mi, u stvari, nismo ništa drugo do energija. Vakum, ne možeš ga uhvatiti pogledom, ni dohvatiti rukom. Samo energija. A od energije Gospođice Nedojebane osećala sam strujni udar u malom mozgu, tresle su mi se trepavice.

 

Sve što sam radila sledeća tri dana jeste gledanje poslednje sezone Weedsa, pa sam se navukla na Gin Wigmore i njenu pesmu Hey Ho kojom se završava poslednja epizoda. Čekala sam da se Srđan javi da vidimo šta ćemo sa tih deset kg otrova za glodare. Ali se Srđan nije javljao. A i meni se nije radilo. Ni tekstove nisam završila, ostao je još jedan dan do deathlina. A prošla su tri. Tri dana Weedsa. Tri dana kiše. Tri dana usranosti. Jedna moja starija koleginica imala je običaj da kaže da je ovakvo vreme stvoreno za one stvari. A meni se nije mrdalo, ni napolje, a ni unutra. Ni tamo-ni ’vamo. Osećala sam se lomno, ko slani štapić bez kikirikija. Ponekad sam apsolutno ravnodušna, hladna, a ponekad do raspadanja ranjiva, kao sada. Krajnosti, lepeze, varijacije, dileme-trileme... Femme, butch, andro, whatever... A dala bih tri nokta i pramen kose da mogu da se klackam na binarnoj opoziciji. A sličan se sličnom-različitom raduje. Rešila sam da završim jebeni tekst kako znam i umem. Mrvili smo se do tri ujutru, a onda sam otvorila bocu viskija kao da otvaram vino. Nije mi se spavalo. Već sam računala sa tim da ću se, ako ovako nastavim, pretvoriti u ćebe koje zaudara na alkohol i duvan. Napolju je postajalo sve hladnije. Pade mi na pamet da bih se mogla odvući do reke, uspevalo mi je to ponekad, bilo je to jedino mesto gde sam mogla samo da osećam, ne i da mislim. Ali se ovog puta nisam mogla odlučiti na konkretno delovanje. Morala sam se osloniti na bistrinu viskija. Nasula sam još.

 

Ne startu ovog veka ne postoji ništa dostojnije motiva viteštva do padanje u ljubav sa strejt devojkom koja u jednoj fazi svog života pomisli da nije strejt. Definitivno, ona voli izazov onoliko koliko ga ja ne volim. Retko da su njeni izazovi emotivne prirode. Nju pali jedino uspeh, poslovni, dabome. Pelcer za sve drugo. On joj kruti bradavice. Sigurno da postoji neki razlog zbog kojeg trpi Goranove prevare. Slika njih dvoje u krevetu, i pegla. Nisam mogla da poverujem da je progutala ponos, ta će radije progutati krv nego ponos. Premotavala sam njen poljubac sa Goranom, i pogled koji mi je uputila preko njegovog ramena. Ako je tačno da ljudi komuniciraju očima, tim pogledom želela je da me satre sa crnom zemljom. Pogled koji je zahtevao visinke pripreme. Nisam ga izdržala do kraja, ali retko da se nekog pogleda sećam doslovce. Htela je da me sprži. Moći nekog pogledati tako nije samo puka kombinacija talenta i vežbe, to je dar, čist ko suza. Došlo mi je da je ugrizem za dupe tada. Ali nisam. Mogla sam bar da prošetam svoju šaku po korzou njene kičme i zadnjice, to sam stvarno mogla napraviti, ali se te večeri nije odvajala od Gorana. Pola pije pola pratiocu daje. Umesto toga, nedostatak akcije kompenzovala sam alkoholom.

 

Nisam želela da razmišljam o tome. Nisam čak imala potrebu da izađem van i imam seks. Seks radi seksa nije mi više prijao, na moju veliku nesreću. Postao mi je prenaporan onaj deo posle orgazma, kada ljubavnici spikaju, to nisam više mogla da izvedem, seks na eks postao mi je podjednako gadljiv kao i sex with ex.

 

Zaspala sam pod čudesnim dejstvom viskija, tek pošto je svanulo. Jedno od mojih najopštijih mesta je da me san sustigne tek pošto svane. Sanjala sam da mi je neka namby-pamby kasirka slučajno slomila laptop. To je baš bolelo. Bilo je podne kada sam se probudila. Trebalo je nešto staviti u kljun. Ali čim sam podigla glavu neka nevidjiva sila podigla je ruke i raspalila me ravno po potiljku. Nedugo zatim osetila sam i mučninu. Sada je već bilo kasno za brufen, majčicu milu svakog mamurluka. Prigrlila sam wc školjku i na 1-2, nekoliko puta izula dušu. Očni pritisak mi je toliko skočio da nisam mogla da gledam. Legla sam na leđa i žmurila, kao kreten. Nisam osećala glad, povremeno bih čula revoluciju crevne flore.

 

A onda me je bog pogledao. Act of god. Vratila se Sara. Posle dve godine smucanja po Evropi... Godina dana Strazbura plus godina dana Bolonja. Sara i ja smo bile tandem D&G, dupe i gaće. Cimerisale smo na studijama. Ona je upisala master i zapalila napolje, a ja sam se uhvatila šljakanja. E pa ne verujem! A počela sam da verujem da ću se ove zime smoriti ko šargarepa u turšiji... kad ono.

Bang bang_01

 

Stoka neopevana pustila mi je sms tek pošto je sletela u Beograd. I to ultimativno sročen. Miči dupe i dolazi po mene na aerodrom. Za sat, najviše dva, TU SAM. O, živote, nisam mogla da gledam na oči... A do aerodroma bome treba voziti, širom otvorenih očiju. Imala sam izbor, da rizikujem da izgubim glavu, pozovem taxi ili zovnem Srđana ili Miljanu da urade to umesto mene. Izabrala sam prvi, zbog minimalnih troškova. Izmrvila sam brufen od 400, razmutila u vodi, i popila. Tuširala sam se naizmenično hladnom i toplom vodom punih pola sata. Primetila sam da u poslednje vreme duže ostajem pod tušem. Ranije je moje tuširanje trajalo od pet do deset minuta. Sari i meni je to bilo zajedničko. Mada smo redovno zaglavljivale u ormaru i ispred ogledala, iako se nijedna od nas nije šminkala. Skoro tri godine smo živele skupa. Naše udružene energije bile su urnebesne, pa smo takvu energiju i širile oko sebe. Ni sa kim se nisam tako bezrazložno do suza smejala. Pogledala sam u luster u kuhinji, još uvek je razbijen, Sarinih ruku delo. Iskreno, meni se više i sviđa ovaj dizajn. Jedna od naših čuvenih stolica-komp pijanki. To je značilo da nigde ne idemo niti nama ko dolazi, ali da smo se nas dve razbijale uz alkohol i youtube. Jedne takve večeri Sara je udarila novi look lusteru. Mislim da je bilo Ceca veče, ali nisam sigurna, pojavljuje mi se i Aca Lukas, ko će ga znati, bile smo pjane ko majke. Istina, nikad nismo uspele da odgonetnemo zašto se kaže to „ko majke“, kao ni ono „baciti peglu“, wtf zašto pegla?! Sara i ja smo često za doručkom vodile jezičke diskusije o sličnim jezičkim nedoumicama. Sarin očuh je Nemac, pa je ona konstantno morala da mu objašnjava zašto mi kažemo ovo ovako ili ono onako. Pričali su na engleskom, Sara je prevodila sa srpskog, a očuh sa nemačkog. Svega je tu bilo. Najbolje je bilo kada je pizdela. Nije se sve dalo objasniti. Znala je da šizi po stanu posle razgovara sa kevom i očuhom. Govorila je da je ona Kfor u njihovom odnosu. Na moj predlog da napravi svoj rečnik termina koje je do sada objasnila, gađala me je crnim lukom, i umalo pogodila.
Bilo mi je bolje kada sam izašla napolje, na vazduh. Jedva sam čekala da vidim Saru. Prošlo je pola godine od poslednjeg susreta, mada smo se čule redovno preko skajpa.

 

Milila sam po drumu, počinjao je sneg. Trebalo mi je skoro sat vremena do aerodroma, iako je bila nedelja. I Sara i ja gajile smo izvesnu averziju prema nedelji. Mada je nedelja jedini dan koji Beograđani imaju zbog čega da vole, nema gužve, sve je usporeno, mirno, nema ljudi sa strane koji su u prestonicu došli zabave ili posla radi. Kažu da po tome možeš da provališ prave Beograđane, ljudi vole nedelju. Ovi sa strane ne vole nedelju. Sara i ja smo sa strane i nedelja nam je najbuđaviji dan.

Kada me je spazila na aerodromu onako obnevidelu, pozdravila me je pitanjem:
- Si ti malo bang bang ovih dana, a? - Sara je padanje u ljubav zvala Bang! Bang!
- Da, bang bang... izvan svakog razuma.

O, kako mi je falilo ovo lice.

- Upadaj, idemo na pivo, ima neki novi lokal na Dorćolu.
- O, na Dorčol... idemo.

 

JavaScript is disabled!
To display this content, you need a JavaScript capable browser.

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."