You are here: Početna » Kolumne » Gospođica Nedojebana » She’s a maniac
sreda, 19 sep 2018

She’s a maniac

cowgirl23Nije to bilo klasično startovanje. Neki naprosto nisu skloni lakom startu, i protivno svim predrasudama to ne znači da ćete odmah prepoznati ko u njihovoj vezi kosi, a ko vodu nosi.

 

To nije strah od odbijanja. Nije to ni deficit u podnožju međunožja. Može biti ego, nedostatak samopouzdanja, nesposobnost donošenja odluke, svašta može biti, ali nije. Gospođica Nedojebana nema tih problema, sve zavije u salvetu, pa ako je usvinji baci, ako ne, ostavi u džepu i stiska, stiska… Odlično zna šta znači „start“ - ubaciti loptu u tuđe dvorište, vruć krompir u ruke, na toj temi je apsolvirala. Za razliku od nje, ja mnogo manje uživam u startovanju. Gledam da to ne bude baš previše nizak start. Ne snalazim se najbolje u takvim prilikama, spetljam se, zbunim, kažem ono što treba prećutati, dajem pogrešnu sliku i pogrešan signal. Zato ljudi obično dobiju iskrivljenu sliku o meni, i dobrim delom ja reflektujem tu sliku. Ponekad se iznenadim koliko sam derle na slici u obradi, rezoluciji i koloritu nekoga do koga mi je stalo. Opterećuje me to, ali svakako manje od nestašice mleka. Kafa bez mleka? Ne. Iako od te kombinacije štrokira želudac, a neki uzvikuju this is sin, ja kafu ne pijem bez mleka.

 

Razmišljam o enterijeru stana dok prilazim šanku, i društvu u kojem je i Gospođica Nedojebana… Šta se desilo sa svetlima u klubu?! Prejaka su. Ni da je Nova godina. Samo ću se izviniti zbog uzdržanosti u mejlu… Tapeta sa vezom od pliša… stila kičeraj kupleraj, sa njenom levom šakom raširenih prstiju… Sto sa hrastovom pločom i staklom, bez tepiha… bez strapa, onda neka misionarius vulgaris ssp. lesbiare, odnosno ona leži na leđima, ja se oslonjam na levu podlakticu tako da mi je gornji deo tela iznad nje a drugom rukom je… Prilazim joj sa leđa. Samo ću je pozdraviti. Neprijatno sam blizu. Devojka iz njene ekipe sa providnom crnom majicom, okreće se ka meni, a onda nešto govori Jeleni. I evo ga, skontala me je. Upućujem joj pogled tužnog kučeta, ali ne tužno tužnog kučeta već tugaljivo srećnog. Srđan takvog ima istetoviranog na karličnoj kosti, sa leve strane. Blow job... Udobna fotelja… Noge na crnom kožnom tabureu…


-    Hej… - Podigla sam ruku i mahnula prstima kao kada nastojim skrenuti pažnju konobara. 
-    Hej!!! Draga! Baš divno što se ovde srećemo! Muzika je vrh! Tako mi se đuska.

 

Meni i nije baš, ovaj rejv smara brate, ali prećutim.
- Da…


Bila sam zatečena količinom srdačnosti sa kojom me je pozdravila, te zagrljaj te poljubac, iju, ni da smo ovce čuvale i mleko iz istog čanka srkale. Je l’ ova ovako sa svima?! Progovori moj ego. Da. Kao zla veštica, ovamo sve hihihihi, a iza leđa krije jabuku, i ako zagrizeš, najeba si ga, za tili čas počneš se osećati izgubljeno, k’o burek u svemiru. A meni bi bolje bilo da sam od takvih učila, nego što sad frkćem konstatacijama. Otvorile su mi se neke dizne u vezi sa njom, sada me je užasno interesovalo otkud bre ona ovde?! Pogledala sam zasebno svaku devojku iz njenog društva, i ništa, radar ni da bekne. Izgledalo je kao da se ništa posebno ne dešava.


-    Miljana i Srđan su ovde… I koliko vidim nisu oduševljeni time…
-    Miljanče, pa divno, baš i nju da vidim, pozovi ih ovamo. Šta pijete?
-    Još ništa. Ja ću pivo, a za njih dvoje… sad ćemo da vidimo.

 

Ne zna se ko je bio smoreniji Miljana ili Srđan. Malo me je nagrizala savest što im uskraćujem fantastično veče, ali ovog sam puta dala sebi puno pravo da to uradim. Miljana mora da nauči da nešto i priloži na gomilu zvanu naše prijateljstvo. I ima da noćas igra, makar i uz muziku koja joj ne dira u srce. Nema mnogo ljudi koji su mi važni. A Miljana je u toj skupini bitnih. I ima da shvati kako zna i ume da prijateljstva zahtevaju negu, ponekad intenzivnu ali da ih najčešće treba zalivati, pleviti, pa i okopavati.


-    Šta piju pregoreli u plamenu večne strasti večeras?
-    Jedi govna. – Bila je kratka Miljana.
-    Ne, stvarno. Pozvala nas je Jelena na piće. Kod šanka je malo zanimljivije. Možda padne i neki stiskavac, pa vam olakša situaciju.
-    Ko je Jelena? – pitao je Srđan.
-    Niko. – Odgovori Miljana, a da ja nisam stigla ni usne da pokrenem.


Ja gotovo da nikad ne stojim kod šanka. Prvo, tamo je konstantno najveće gurka, ništa se ne vidi, a što je još gore kad stojiš uz šank nemaš nijedan razlog da na kratko napustiš društvo i prošvrljaš. A ja to stalno radim. Zujim. Dinamika me čini opuštenom. Osim ako se ne nađe neko ko ume da igra, pa onda zaglavim u igri. Ni wc mi tada nije interesantan. Miljana i Srđan odlično igraju, ali to očigledno noćas neće demonstrirati. Šteta.


-    Pelinkovac i bambus.


Miljanino piće je bambus. Nas dve nikad nećemo preći na žestinu. Gospođica Nedojebana pila je neko od energetskih pića plus nešto kratko, možda votka, nisam ja poručivala, pa ne znam. Ona je pila i pila, jedno za drugim cele večeri, a odavala je utisak najtreznije. To mi nije bilo jasno. Srđan se izgleda opustio, počeo je da savatava Miljanu. Laknulo mi je što više ne moram da ih zabavljam. Čekala sam neku stvar koja će da me pokrene. Devojke iz društva Gospođice Nedojebane uvijale su se bez mnogo ritma, usporeno i pretenciozno. A ona, skoro da i nije igrala. I taman kad sam pomislila kako nema ništa od svega, kako ova nema pojma da igra, a kako ja ne volim devojke koje ne umeju da igraju… kada se metalni novčić zavrteo i odbacio pravo u jukebox, kao u Smooth Criminal. Kvrcnulo je sa namerom Gospođice Nedojebane da prozbori sa mnom, međutim, pesma Don’t Stop the Music osujeti tu nameru, pa se sad sa podginutim rukama našla tačno ispred mene. Sa pogledom zgromićuteja, spustila je ruke na moj vrat nastavljajući da ih ih spušta preko grudi, stomaka, butina… sve dok kolenima nije dotakla pod. Ajme, sestro slatka, dogorelo do nokata… i kako sad držati odstojanje?! Nije me napuštalo pitanje, otkud ona ovde?! Vidim, Miljana je uzela da tuče po pelinu, šta joj se desilo, nisam mogla da joj uhvatim pogled… Srđana nisam mogla ni da skontam, Gospođica i ja izmakle smo se od šanka, ostavljajući crnu providnu majicu i njenu drugaricu sa Miljanom i Srđanom. Samo što Srđana nigde nije bilo, a Miljana se dohvatila flajke pelina. Krenuo je disco i ja sam flipnula, Adio, moj inspektore. Prsa uz prsa sa Gospođicom Nedojebanom… Zajebi prejako svetlo, pijanu Miljanu, nestalog Srđana… Smirila sam svoju desnu nogu tek pošto sam je zaustavila između njenih, kao u salsi. Osetila sam kako mi butinama pritiska koleno. Ni napred ni nazad… Napred, nazad. Napred, nazad. Srećom pa se pesma okončala. Morala sam do wc-a. Pazi ovo, nema gužve. ‘ebo klub u kojem nema gužve ispred wc-a. Nisam još ni ušla u kabinu, kada je ptičica doletala u k... sve sa čašom u ruci.


-    Dugujem ti izvinjenje za onaj mejl.
-    Videla sam da ti je frka od mene.
-    A je l’, tako je očigledno?
-    Meni da… btw dobro đuskaš.
-    Hvala.
-    Se gledamo onda kod tebe od nedelje?
-    Da. Imam neke ideje za tapete i neki stočić…
-    Ok, slušamo se onda. I ti ćeš u wc?
-    Da… ali hajde ti prvo, hoćeš da ti pridržim čašu?
-    Ne, hoću da uđeš sa mnom. – Zbunila me je za medalju.
-    Svakog časa može neko da upadne…
-    Pa?
-    Pa ništa, upadaj.

Komentari
Dodaj Novi
ali film :)
nn 2010-11-14 02:40:43

fenomenalno docarano. posle Sputnika, prvi put da imam slican osecaj u stomaku.
jao
Aman pisi brze!
nestrpljiva 2010-11-15 21:17:43

Dakle, 'el bi mogo nastavak uskoro?
ozbiljno!
kactoosss 2010-11-23 16:16:04

stvarno,hotjemo josh....
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."