You are here: Početna » Kolumne » Gospođica Nedojebana » Zaljubiću se sutra
ponedeljak, 17 dec 2018

Zaljubiću se sutra

kokDečko sa kojim sam pre nekoliko godina imala divnu seks avanturu, rekao je nešto što tada nisam baš najbolje razumela - da žene ne mogu da budu zaljubljene niti da pate kao muškarci.

Izjavio je to mrtav ozbiljan, posle višesatnog razmišljanja. O čemu je uopšte mislio? Da žene ne mogu da pate jer su falične na osećajnosti ili da žene ne mogu da padnu na paćeničke grane ili da ne dozvoljavaju da se na iste sruče? Tek sad, kad sam upoznala Gospođicu Nedojebanu nazirem njegove misaone putanje, shvatam da je negde bio u pravu. Mislio je na bitch devojke. One nikada ne pate, no way. Takođe kontam da je mene svrstao u tu grupu „bezosećajnih“ kučki. To je bila njegova percepcija mene. Možda zato što sam mu u startu rekla da mi ne pada napamet da se zaljubljujem, da od njega želim isključivo - seks.

Da li je bičizam osobina koju svaka od nas ima, samo je pitanje pod kojim će se okolnostima i u kojoj meri ispoljiti ili je to voćka koja prezreva samo u tatinim malim princezama koje plaču jedino u ostavi - i tek ponekad u krevetu - a u stanju su da tipa koji se pred njima usudi demonstrirati šovinizam, šutnu ravno u jaja, iako je ovaj dva puta veći od njih. Njihov bičizam je njihova domovina, a domovina se mora braniti!

Zaljubljujemo li se svaki put u iste stvari ili ne? Šta nas privlači? Nečiji stav ili nakrivljen srednji prst? Da li se zaljubljenost menja ili je to ista zanesenost koja uvek dela van naše protekcije? Primetila sam da što više ljudi upoznajem, sve im je lakše naći zamenu. Zato mi je teško da se zaljubim, zato što znam da je sve nadomestivo. Biti sama za mene znači biti svoja na svome, ali naravno to ne uključuje i ono „najsrećnija“. Da li ja mogu sebi da kažem sada nije dobar period za zaljubljivanje, sada draga moja imaš preča posla, da savladaš Javu, da već jednom izađeš na ETS, nađeš dodatni posao jer vreme prolazi, krov ti neće pasti na glavu... na kraju krajeva učlaniš se u bajk klub i krstariš bajsom po Evropi... sigurna si da ti treba neko? Uostalom, ne treba ti sad emotivno cimanje. Mogu li ja tako sebi da kažem? Naravno da mogu. Mogu li i to da uradim? Ne mislite valjda da pored svih psiholoških treninga jačanja samopouzdanja to nismo u stanju? I hvala internetu da jesmo. Pa ako mogu, ako većina nas to može, postoje li onda još uvek velika padanja u ljubav?

Čak i kada izlazimo napolje u trenucima kada smo rešeni da „nahvatamo“ nešto konkretno, potpuno pripremljeni, svršavamo u lošim vezama. Da li zbog konfora kojim nas je razmazila samoća ili nedostatka zajedničkih ciljeva, nepoklapanje tajminga? Ne mislim da sam u stanju da nađem osobu sa kojom bih radila sve „života i živaca vredne“ stvari, a da u nekom trenutku ne poželim da je ubijem.
Gospođica Nedojebana i njoj slične, svršena arhitektica, što u njenom slučaju znači dizajnerka nameštaja, moj je vrckavi dokaz da se može okliznuti sa svog ciljevima ušuškanog životuljka i pasti ravno u ljubav.
Otkad je ona ušetala u moj stan da na njemu otisne svoj logotip, problemi su moj posao. Samo se odjednom nađeš pred pitanjem kako se sve to moglo desiti, tebi, smirenoj i racionalnoj osobi. Uhvatiš sebe kako histerišeš zbog komšija koje ispod renoviraju kupatilo, padaš od smeha na idiotarije koje ti ranije uopšte nisu bile smešne. Veruješ da je ona ta, jedna jedina, stvorena da se pojavi za tebe. Rasteš. Cvetaš. Zaboravljaš na odluke, ooo, pa sada smo jaki, sve ćemo mi to lako, za čas. Gospođica Nedojebana je tu, na dohvat ruke. Prevazišla si tu glupu predrasudu da strejt devojke nikad ne pomišljaju da ih može startovati devojka... Na korak si od... pada.

Prvi susret kao i svaki prvenac, morao je proći napeto da napetije ne može biti. Nije moglo gore, ako mene pitate. Svaka iole normalitis persona nikada ne bi svesno organizovala prvi susret u stanu, osim ako to nije jedina šansa da se vidite, a uglavnom nije. Jer kad nekoga pustite u stan to je kao da ste goli prošetali ulicom, mnogo gore od dodavanja na facu. Naravno nije to bila ni moja jedina mogućnost za prvi susret sa Gospođicom Nedojebanom, ali je bila najjednostavnija varijanta sa najmanje izgleda da bilo šta posumnja. Odmah sam sebe dovela u neprijatnu situaciju, prvo u kafu sam greškom stavila so, a onda sam izjavila da želim da mi soba bude u minimalističkom tripu, zbog čega je Gospođica Nedojebana rekla da mi ona u tom slučaju i ne treba, ali smo kasnije ipak došle na nekoliko ideja. Svratila je na kratko. Osim tih neprijatnosti susret i nije obećavao. Bila je uzdržana, jebozovno poslovna. Mahala je svojim ručicama, pokazujući šta sve od stvari treba da se izbaci. Sve dok nije došla do kalendara iznad radnog stola koji je napadno prikazivao avanture dve lezbejke kroz dvanest kalendarskih meseci. Ne znam šta joj je prošlo kroz glavu, ali odmeravanje kojim me je posle častila nimalo nije bilo strejt.

- Diži se hajde, čuješ, ajde javi se na jebeni fon....
- E, Miljana, otkud ti?
- Šta otkud ja? Je l' si rekla da ćemo sada češće da se družimo?
- Kad sam ja to rekla? – Nisam sigurna da li sam to stvarno i rekla ali Miljana nije ostavljala mesta za preispitivanje, odmah je napala. Ponekad ni ona nije bila daleko od bitch cure.
- Nego, idemo večeras u klub, onaj lik će biti tamo.
- Sad ću još da jurim tvoje seks varijante, ma ne mogu... uostalom, radim sutra.
- A ja ne radim... Hajde, svi su u nekim obavezama, znaš otkad se nisam videla sa njim.
- Možda zato što on ni ne želi da se vidite.
- Ma nemoj, zabole me, ne idem ja tamo zbog njega, nego zbog sebe! A ti ako nećeš, ne moraš, sama ću!
- Dobro de, evo idem da završim nešto na kompu pa se javim da se dogovorimo, dobro je što si me probudila, ne znam šta mi je, ceo dan mi se spava.
- Život ćeš prespavati!
- 'Ajd zdravo!

A u klubu uh. Nisam ni ušla, a već sam je spazila. Upadamo na žurku i već na pragu me obliva energija „ona je tu“. Nisam želela da gledam u nju. Nije mi bilo prijatno, nimalo. Sa jedne strane užasno sam priželjkivala da dođe do šanka i pozdravi se sa nama, a sa druge nisam bila sigurna da ću ostati mirna pored nje, a nikako nisam htela da brljavim i pravim scene, to zadovoljstvo nisam htela da joj priuštim. Moram priznati da sam bila na rubu čaše kada mi je u kadar uleteo romantični prizor – Gospođica Nedojebana i Miljanina seks varijanta u light zagrljaju i slowmotion poljupcu. Bljak! Ta scena ne zavređuje ni da se napijem zbog nje. Prvi put sam osetila da se saosećanje i želja da je poševim može zamrsiti u glavi. Preplavila me tuga, a lampica upalila, kužite?
Je li to bolesno? Mislim... Da, mislim da je bolesno.

JavaScript is disabled!
To display this content, you need a JavaScript capable browser.

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."