You are here: Početna » Kolumne » Gospođica Nedojebana » Ljubavnice odlaze u noć
sreda, 19 sep 2018

Ljubavnice odlaze u noć

lezbejski poljubacU ovakvim situacijama, tvrdoglavo sam nesposobna. „Pa dobro“, rekao je glas u meni podržavajući batlersko dostojanstvo, i pri tome, obilato se rukovodeći ironijom.

„Dobro. Šta imamo?“ Imamo pivo, cigarete, imamo književnu tribinu, znači, sve imamo. Verovatno će svakog časa upasti neko od mojih poznanika sa kojim delim istu sklonost ka sekundarizmu, Alanu Fordu, pin up literaturi i koznačemu još. Bilo je pitanje trenutka, jer nas nekoliko, napadno omniseksualnih, otpadalo bi u Suzaninom kafeu posle svake tribine. Vreme se bilo nakurnjačilo, izgledalo je kao da će oluja. Ali, osim što sam ga konstatovala, nisam zarezivala ama baš ništa što je napolju. Nervirala sam se zbog loše knjige koju smo predstavljali te večeri. Mogu se opet roditi ali taj roman bi ostao šit, tekst bi bolovao od bronhitisa i više ličio na stilske vežbe nego na prozno ostvarenje, junaci bi bolovali od porodičnosti a pisac, svinger utopista sa kabl-kravatom, sedeo bi za računarom, i bolovao od stokholmskog sindroma. Ja bih bila ja. Nimalo zanimljivo, ako smem da dodam. Zaglavila bih u šanku smišljajući kako da opletem kritiku, naručila bih pivo, odigrala strip-poker. Suzan bi pustila The Puppini Sisters. I sve bi bilo isto. Palila bih cigaretu sa belim upaljačem bez natpisa. Eventualno bih uzela crveni flomaster sa kojim nam Suzan svima redom udara crtu i ispisala na njemu: „A gnosceo veteris vestigia flamme“. E, neš' vala ni ti bez etikete da mi se kurčiš u džepu! Noć gubila bih o istim stvarima koje ne razumem... Razmišljala bih o glupim predrasudama zbog kojih se moje (pred)komunikacije okončavaju skandalozno, o još glupljoj predrasudi da spavam sa ženama zato što ne mogu sa muškarcima i o miss glupost predrasudi da je „dobar“ seks bogom dan, pa se sve lepo ispoklapa na prvu, kao da to nije stvar na kojoj se „radi“, kao uostalom i na svemu drugom, o egobudnim profanisanim seksomanima koji se kurataju naokolo, a ne (pre)poznaju osnovnu razliku između onih koji seks vole (i rado ga se sećaju) i onih koji bez njega ne mogu, kojima je on nužnost i usud kleti. 

Sanju sam poznavala od ranije. Njena mlađa sestra išla je u moju gimnaziju. Nikad mi nije bilo ni na kraj pameti da bi Sanja mogla da radi za „našu firmu“. Ali kada sam je srela posle xyz godina, te večeri, u bifeu teatra kod Suzan, a koji sam u poslednje vreme često overavala i zatvarala, nakon predstava koje su sve više ličile jedna na drugu i savršeno se uklapale u moje večeri i noći koje su takođe sve više ličile jedna na drugu, previše ideja premalo akcije i reakcije, nisam očima mogla poverovati da je to – ona, Sanja. Bila je naslonjena na suprotni deo šanka, društvo joj je pravila devojka ne mnogo starija od nje, rekla bih, devojka sa ukusom - sudeći po dezenu njene kragne izvučene preko oker sakoa. Divanile su duvaneći slim cigarete. I mogla sam videti kako је Sanja, u oblaku dima, naočigled svima, startuje kolenom.

Dok sam meditirala nad pretpostavkom da su njih dve izašle na svoj prvi dejt, Suzan me je prekinula pitanjem kako je uopšte moguće da ove devojke nisu strejt? Ništa se na njima nije uklapalo u predrasude sa kojima većina gleda na lezbejke. Bilo je izvesne svečanosti u njihovim pokretima i uzdržanosti pogleda, koji nikako da se odluče na prestanak ili ostanak. To klackanje na granici dodira unosilo je nervozu koja je motivisala sve brže i snažnije uvlačenje dima i gašenje cigareta. Prepoznatljiva nervoza onih koje još nisu postale ljubavnice. „Love, a ulovljene“. U isto vreme meta i metak. Žvakanje trenutka kao da je od gume, stiskanje vilice ne bi li se jezik suzdržao da ne ispljune žvaku ravno na sto. Jer, ljubavnice ne razmenjuju reči, već znake. Ljubavnicom se postaje kada se okonča faza ugovaranja znaka, svojevrsno prelistavanje pre čitanja. U toj fazi osim ugovaranja, preuzimaju se i uloge; postoji ona koja šalje i ona koja tumači; postoji ona koja će pre da pogreši, predrasuda je da su za grešku krive obe, nisu, jedna osoba vrlo lako može da ubije drugu... Sanja i njena prijateljica lagano su klizile u onu drugu fazu kada reči više ništa ne govore već samo ugovaraju fizički kontakt, makar i najmanji, kao što je dodir kolena, ili ramena. Zagrljaj ne spada u tu kategoriju. 

Bila sam srećna što sam te večeri kod Suzan srela Sanju iako nisam prišla da je pozdravim, zabavnije je bilo sa „ove“ strane šanka. Bila sam srećna jer ljubavnice ne možete sresti svakog dana, one nisu stvar (pre)puštena u javnost, nisu tekst, koliko su kontekst. 

Vratila sam crveni flomaster u šank i nastavila da noćgubim nad stvarima koje ne razumem, šta je to odluka, koliko puta se još mogu odvući do jutra, koliko puta ga preskočiti kao preponu na stazi, koliko puta upasti u njega kao točak u rupu, koliko ću ga još puta opkoračiti kao negacija francuski glagol, koliko puta... I sve ono što alkohol sazda a mozak (is)kaki vazda... Pogledala sam u njih dve, spremale su se da krenu. Sanja je prišla da plati račun.

Gledala sam kako izlaze iz Suzaninog kafea. Padala je kiša, otrčale su niz ulicu, bez kišobrana.

Komentari
Dodaj Novi
bez reci, samo
Uzivala 2010-07-22 17:35:22

:)
:D xD prejebeno
Hanea Zuko 2011-04-20 13:18:19


Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."