You are here: Početna » Kolumne » Desin Kutak » Izlet na Fruškoj gori
utorak, 19 jun 2018

Izlet na Fruškoj gori

Fruska_Gora Ovaj osećaj treperenja i prelivanja topline u čakre iznad Plexus solaris-a, koji buja u meni, iz 1001 razloga me podsetio, da sam  zaboravila, koliko volim kad stvari teku spontano, kad nema suvišnih pitanja i površnih odgovora, kad je sve očigledno ...
Kako li sam samo uspela da sve to zaboravim?
Ovih dana se dešava nešto čudno u mom telu. Ne umem da prepoznam šta je to. Misli su mi bujne ali ne i uzburkane, osećanja uzburkana ali ne i preplavljujuća, sećanja me preplavljuju  ali me ne guše i sve kao da je na svom mestu ovih dana, samo ja još ne znam gde mi je mesto, pa me svaki zvuk pomera, svaki zrak svetla budi, svaki dodir podseća i puna sam nekog iščekivanja koje konačno sluti na dobro.

 

U ovakavu pozadinu udenuo se izlet na Frušku goru (i podnožje) s Labrisom. Mini bus nas je čekao na starom mestu mnogo pre polaska, a vozač je bio sasvim friendly-neprimetan čak i kad nije imao dovoljno uputstava o pravcu kretanja. Ova već poslovična nepreciznost naših maršruta, ponovo  me učvrstila u jednom davnašnjem uverenju da uopšte i nije bitno znaš li kojim putem se ide ka cilju da bi tamo stigla, važno je, naime, da kreneš i da usput ne odustaneš.

Na ovaj izlet smo namamljene obećanjem  Fruškogorskog brda i Karlovačkih dana vina. Svaka je prema vlastitom  afinitetu tipovala užitke, te se nas 30tak odvažilo da oproba ranu jesen u pokrajini.
I pored najbolje volje nismo krenule u zakazano vreme, a žene koje su kasnile bile su dodatno onemogućene rolerijadom usled  koje je uži centar bio blokiran. Tri drugarice su nas čekale kod SC, a još njih pet  u NS gde smo napravile mini pauzu koja je poslužila za (do)upoznavanje i malo duže poglede u pravcu novopridošavših i tako je krenulo ....

Put je bio suv, a nebo uglavnom oblačno. Devojke su bile krajnje opuštene i ne pamtim kada smo se sa manje dogovaranja organizovale na nekom izletu. Pri tom sa nama je bilo i dvoje dece (različitog pola) koja će, kasnije će se ispostaviti,  savršeno i sa manje problema nego neke od nas podnositi ne baš lako pešačenje od vrha do podnožja sa kratkim zadržavanjem na Stražilovu kod groba Branka Radičevića (Đački rastanak, Kad mlidijah umreti), za koga smo na trenutke u (pre)dugom koračanju nizbrdo pomišljale da ustvari nikad nije ni umro, a kamoli sahranjen. Deca su, dakle, bila fantastična, vesela i pametna i nisu zanovetala uopšte, što se, valjda, prenosilo i na ostale, pa će opšti utisak druželjubivosti, definitivno, ostati i najjači na ovom izletu.

Hodanje kroz šumu je, zaista, nešto što je teško uporediti sa bilo kojim drugim terenom. Šuma, jednostavno živi neki svoj poseban samotnjački život i nikada te u šumi neće obuzeti osećaj da si negde - stigla. U tom zelenom lavirintu zemaljskih sokova ti si uvek, samo, manje ili više zalutala prolaznica, čija je jedina iskrena želja da put konačno ugleda neku čistinu koja otvara širi vidik na svet koji bolje poznaješ.

Uglavnom je ovako.
Ali ako uspeš da se setiš detinjstva i razbudiš svoj posustali avanturistički duh, već  pomalo zakržljao na asfaltu i betonu, ako se umesto da je zaobiđeš, provučeš ispod  nje ili preskočiš granu koja se isprečila i opružila nasred puta, tada si u sasvim drugoj priči. Nisi više zarobljenica šumskog gustiša koji vreba tvoj pogrešan korak ili ti remeti orijentaciju. Kada kamenje pod tvojim nogama progovori bujicom svojih sećanja, kada te udaljeni cvrkut podseti da nisi jedina koja pevuši u šumi, a pogled na truli panj da život ume da vrvi i u potpunoj tišini, onda si spremna da postaneš nešto više od prolaznice i kroz sopstveni život gde god da bitiše.

Kada smo posle nekoliko sati provedenih u spuštanju strmim stazicama zasele u restoran, shvatile smo koliki smo put prevalile po terenu koji je bio prilično džombast i ponekad zahtevao  neočekivanu  fleksibilnost i gipkost tela.

Organizatorke su ovog puta povele računa i o „tjelesnom odgoju“, pa su nam ponele loptu za odbojku (koja nam je prevashodno služila za fudbal), badminton i frizbije. Sve od pomenutog je maximalno upotrebljeno, što oživljava znanu legendu da je lezbejska energija beskonačna. Lično to mogu potvrditi, jer sam ja stajala na golu i u neverici posmatrala one najžustrije, sa kakvim žarom se nadmeću u driblanju i sa kakvom preciznošću šutiraju tu loptu, ponekad pravo u moju glavu, a ponekad tako da su mi ruke bile sasvim nemoćne. Potočić je takođe usrdno odigrao svoju ulogu ometača. U odbojci nismo uspele daleko da doguramo jer se tim osipao  i dosipao nenajavljeno, a za bagminton  je trebala kondicija ili neumorna sparing partnerka. Mene je jedno rutinsko hvatanje frizbija stajalo uganuća prsta pa sam s tugom  napustila sportske terene.

I kako to obično biva, nismo ostale neprimećene. Kad smo odlazile, jedna izletnica simpatična devojka iz NS s  kojom smo pomešale frizbije, specifičnim lezbejskim polugovornim načinom nam je saopštila svoju pripadnost našoj grupi i izrazila želju da dođe na PRIDE. Poželele smo isto.

A u Sremskim Karlovcima vašar se zahuktavao. U samom centru je bila ogromna bina za koncert koji nismo dočekale, ali smo zato konačno proćaskale uz kaficu, probale neverovatno (i skupoceno) vino Bermet i uživale u prazničnoj atmosferi koja je obavijala lepi gradić.

Povratak je kao i obično bio prekratak da do kraja ispričamo sve što smo ostavljale za posle, razmenimo telefone i ispozdravljamo sa svima pojedinačno, ali za to će biti novih izleta u novim godišnjim dobima, novih lica ...


Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."