You are here: Početna » Kolumne » Desin Kutak » Između dva ponosa
nedelja, 16 dec 2018

Između dva ponosa

rainbowRazmišljajući šta je to što me čini ponosnom u životu, skoro da nisam pronašla valjan odgovor. Možda nekoliko uspešno obavljenih poslova, neka očuvana prijateljstva i... nekoliko projekata. Ponos šta je to? Ponosni smo, uglavnom, na svoje poreklo, umeće, imetak, ime... na sve ono što nas determiniše u okvirima društvenog miljea kome pripadamo... A šta je stid? Logično, uglavnom se stidimo onoga što nas izdvaja iz celine, suprotstavlja nas na način da bivamo obeleženi. Stidimo se svog neuspeha, poraza, izgleda, nekog ličnog svojstva . . .  
Ponos suprotstavljen stidu između 2001. i 2009. u dvadesetprvom veku u Beogradu, preciznije između dva Prajd-a je, zapravo, tema ovog teksta, koji bi trebalo da, u toj vremenskoj praznini od 8 godina, pokuša da pronađe i uspostavi vezu između jedne parade ponosa i jedne povorke ponosa upravo zbog ove zajedničke reči, reči koja je opstala. Ponos. Prajd.

Prajd 2001.

Neminovno, moramo se setiti da je taj prvi pokušaj 2001. u samom povoju demokratije, da se u centru srpske prestonice, danju, ukaže na postojanje jedne grupe “drugačijih” građana,  okončan tako što su ulice ostale krvave... Tadašnji učesnici su i pre, i posle Prajd-a bili potpuno nezaštićeni i brutalno izloženi bahatim nasilnicima i dogmatičnim i dvoličnim braniocima morala, koji su smatrali da ljudi neheteroseksualnih sklonosti treba da se stide sebe, a kad svoju “bestidnost” izražavaju javno, mora ih se na svaki način sprečiti, jer time vređaju šta drugo nego – ponos.
Logički gledano, ponos i stid su pojmovi koji operišu unutar subjektivnih vrednosnih merila i egzistiraju kao suprotnosti. Jedan ukida drugog, ali isključivo unutar jednog istog sistema. Tačnije, nećete se stideti onoga na šta ste ponosni. Međutim logika u “navijačkom” okruženju posustaje.
Na koji način neko, ako je gay može, stajanjem na Trgu republike da povredi ponos nekome s kim ne deli sexualnu sklonost, pitanje je sad?
Logičnog odgovora na ovo pitanje nema, pa će biti da je nešto drugo mučilo naše “navijače”.
Javnost, pak, neiskusna i ušuškana u konzervativizam što soc-realističkog, što neonacionalističkog tipa, kad nije pljuvala, uglavnom je ćutala.

Prajd 2009.

Gotovo deceniju kasnije, 2009. u drugom pokušaju, sad već u uzletu demokratije, nije bilo zgodno da se istorija ponovi, pa su se vlasti dosetile i, kaobajagi zbog bezbednosti, zabranile nenasilnu povorku ponosa u centru grada, ponudivši livadu. Ponos nije pristao na ucenu.
Paradoks je u tome što smo nekoliko dana kasnije ipak prošetale pod drugim “naslovom”, i to što smo bile na platou i ispred skupštine grada sa sve šarenim zastavama, pod  prozirnim plaštom građanskog protesta, kao i nedavno na Trgu republike kao antifašisti i nijednom nije bilo potrebe za hiljadama do zuba naoružanih policajaca, a nije bilo ni huligana (tzv. navijača) sa praćkama. Ponos je, svakako, bio i ostao tu.


Evidentno, mnogo toga se promenilo za 8 godina, ponešto bogami  i u našu korist. Da li je to dovoljno? Nije.
Da li ćemo nastaviti? Naravno.
Budimo ponosne na sebe.
Nikad se ne stidimo nečijeg mišljenja o nama.
Stidimo se da ponos uskratimo drugima.
Ima mesta za sve nas.


Piše: Desanka Drobac
Komentari
Dodaj Novi
:)
Smoki 2010-04-19 19:36:14

"Ponos je, svakako, bio i ostao tu."
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."