You are here: Početna » Kolumne » Desin Kutak » Ečkaaaaa
sreda, 19 sep 2018

Ečkaaaaa

desaEvo, konačno, jednog dobrog razloga da vam pišem. U nedelju rano, dok su mnogi ljudi još uvek spavali u Novom Sadu, Londonu ili Zagrebu, iz Beograda je po neverovatnoj vetruštini, mala ali odabrana grupa (25) (3 do5 puta brojala lično ja) raznorodnih identiteta (pozz Dadi), je u organizaciji „J&J tours“ by Labris krenula put Ečkeee
Autobus je bio izvanredno udoban i čist i imao je uređaj za slušanje mp3 muzike koju sam ponela, samo se nadajući tome. Sve ovo plus draga lica drugarica koje ne videh odavno i neka nova nepoznata lica učiniše mi put zanimljivim.
Zaustavismo se, nešto ranije, kod Carske bare. Vetar ne da nije posustao nego se baš ostrvio na nas uglavnom gologlave. Večna asurica mi pomože da delimično zaštitim sebe i nejač na promašenom putu do obećanog brodića. Stigosmo srećom ubrzo do ulaza, ni po čemu različitog od obične livade sa nekoliko klupica pod trščanim krovom i rešoom na brzinu iznetom da se zgotovi crna kafica za eventualne konzumente. Ali avaj, Srbija je ovo, još uvek, te premda je rezervat pod zaštitom UNESKO-a (koji, izgleda, retko svraća) nije se desila najočekivanija stvar na svetu da ovo čudo prirode vidimo s vode iz brodića,dakle, (300 din. po osobi).
Zašto? Zato što nije bilo kapetana. Jer, šta će on na svom radnom mestu za vikend (dan za izlete) po lepom vremenu (pored nas  bejaše još 15-ak posetilaca!). Pokušali su da se „izvade“ na foru da je za vožnju potrebno min. 20 ljudi, pa su pokušali da nam uvale neke motorne čamce (250 din. po osobi) što moja ekološka svest nije mogla da podnese, te krenusmo uz baru peške (150 din. po osobi) uzanom stazicom pokraj šipražja uz vodu.
Eeee, priroda je jedina nepobediva sila u kosmosu. To znam odavno. Prisutna je u toliko raznovrsnim oblicima da ih je nemoguće ni sagledati  ni pobrojati. Jedino čega je dostojan ljudski um, jeste da se divi tom bogatstvu sa zahvalnošću što mu dopušta da postoji.
Iako sam prošla mnoge krajeve sveta, videla okean, pustinje, zemlju otetu od mora, okamenjene vekove pod snegom bliže nebu nego zemlji, tek ovde mi postade očigledna neminovna promena koja vlada pojavnim svetom. Na toj uzanoj stazici gusto opkoljenom rastinjem, uočih kako šuma umire i raste istovremeno sa stablom koje truli tik pored mladog drveta u tepihu od kopriva dok vetar nešto šapuće lišću iznad moje glave.
Iako na ovom području živi mnogo endemskih vrsta, biljaka, ptica, insekata i raznih životinja, kao da su rešile da ne prilaze suviše blizu, jedino su vazduhom lelujali raznovrsni cvrkuti. S jednom ptičicom skrivenom negde u krošnjama ili trsci, razmenih nekoliko zvižduka. Poslednji, koji sam izvela osrednje, izmamio je od nje tek kratak prigušen  odbojan zvuk s kojim se rastadosmo. Bila je vrlo kritična, a imala je i sluha.
U hotelu, iz ko zna kog sumanutog razloga nazvanog SIBILA (100tinjak m udaljenog od jezera) pojela sam najgore spremljenog šarana u svom životu što sve u svemu i nije za čuđenje za hotel takvog imena. Problem je u tome što je jedini u okolini, pomislih.
Da sam živela u dubokoj zabludi, kazalo mi se ubrzo, već posle par minuta, jer vrativši se busom na glavni put, stadosmo pred fantastičnim, ja sad ne znam kako to nazvati, recimo imanjem koje je od sadržaja nudilo:
1. fenomenalan restoran sa sačem na otvorenom ognjištu i tamburicama na uvce
2. ogromno dvorište sa starim đermom
3. malim drvenim dvorcem
4. prelepim mostićem sa fontanom koja izvire iz zemljanog vrča,
5. dva jahaća mini ponija
6. tri velika konja (za jahanje takođe)
7. igraonicom za decu,
a na samom ulazu
8. mini zoo vrt sa: mnogo plovki raznih sorti, dva divna zečića braon i sivim, pticom emu i prelepim mrkim medom iz republike Srpske donetim kao beba siroče daleke 1995. kad mu je majka stradala od nagazne mine,a
uz sve to mnoogo, mnogooogo vetra u izobilju...
Kad smo se dobro provetrili, islikali, konje izmazili, zecove travom na’ranili i nes kafe popili, vratismo se u topao bus da bi došli krajnjem cilju varoš-selu Ečka.
Ečka k’o Ečka, ništa posebno. Jedna ulica, kuće s obe strane i na kraju crkva, a iza kraja dvorac (kaštel) Ečka svojina porodice Lazar potomaka nekog mađarskog grofa barabe i kockara, a pri tom i lovca kome je na otvaranju svirao i Franc List.
Sve u svemu danas je to jedno divno zdanje pretvoreno u prelep hotel u čijem je dvorištu ogroman uređeni park sa fontanom i bistom silovitog grofa.
Ponuda hotelskog restorana je fantasticna u svakom smislu. Beskrajno ljubazno i uslužno osoblje i vrlo prijatno za oko od samog ulaza. Neverovatna vinska karta s rasponom od čileanskih do vina iz privatnih podruma, od menija u koju spadaju specijaliteti od divljači u ogromnim porcijama  (lično sam jela sam supu od fazana koja je kao nešto jača kokošija supa bez kokošije arome) do fenomenalnog lešnik parfea sa šatoom od jaja i slatkom pavlakom koji se bukvalno topi u ustima.
Pojedosmo šta je koja (+ Dada ) imala, fakultativno posetismo i toalet, zaobiđosmo crkvu (radi po pozivu) i uz zvuke kancona, u busu s levog boka guranim vetrom, iznutra bogatija utiscima, hranom i još nečim što ne mogu opisati, potpuno sklona da se nekako ušuškam u vlastite misli, gledala sam kako promiču nečije njive, kuće, dvorišta, sluteći nežan talas od temena ka vrhovima prstiju kako teče svojom voljom kao reka ka ušću. Divan bejaše osećaj taj i pratio me dugo ...
toliko da skoro zaboravih da siđem gde treba, a svakako zaboravih svoj svirajući CD za koji mi kasnije rekoše da je zbrinut, te ovom prilikom želim  poštenoj nalazačici da se prepozna i dotični mi u dogledno vreme vrati na poznatu adresu; ili nepoznatu; ili kako se dogovorimo; ili u Labris; jer mi je to draga uspomena na ovo putovanje. Hvala.

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."