You are here: Početna » Feminizam » Feminizam » Otpori ženskoj emancipaciji
ponedeljak, 28 maj 2018

Otpori ženskoj emancipaciji


„Ima puno protivnika da žena dođe na Univerzitet za docenta”, beleži Ksenija Atanasijević u vreme kada su je, umesto da dobije to zvanje, poslali da službuje u gimnaziji u Nišu. Profesor Miloš Trivunac obrazlaže svoje protivljenje rečima: „Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci”

 

U feminističkom eseju Sopstvena soba (1929) napisala je Virdžinija Vulf da je „Istorija muškog opiranja ženskoj emancipaciji zanimljivija možda od priče o samoj emancipaciji”.

 

Primera je bezbroj – od vremena antičke demokratije koja je isključivala žene iz svojih tekovina, preko srednjeg veka kad su bile spaljivane, modernih vremena u kojima, iako učesnice u prelomnim istorijskim događanjima, ne uspevaju da bitno izmene svoj podređeni položaj – do današnjih dana. To žilavo opiranje muškog faktora osetile su i Isidora Sekulić, i Anica Savić Rebac... Istaknuti pravnik Živojin M. Perić, 1922. godine, piše da se srpski muškarci dele u svim pitanjima osim u jednom „da je žena bila inferiorna prema čoveku i da ima da mu bude potčinjena (...) Režimi su se menjali, ali u pogledu žene to je bilo ravnodušno: ona je i u novome režimu imala isti položaj kao i u starome, položaj ljudskog stvorenja nižeg ranga”.

 

Kao malo koja žena u našoj sredini, Ksenija Atanasijević (1894-1981), naša prva filozofkinja, bila je od početka do kraja svog javnog delovanja u nezavidnoj situaciji da se obilno suočava sa otporom kolega. Možda i zato što se odvažila da život posveti filozofiji koja je od pamtiveka bila, sem retkih izuzetaka, oblast ispoljavanja muške kreativnosti.

 

Za vreme studija čiste filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koje je Atanasijevićeva upisala 1912, njen harizmatični profesor Branislav Petronijević, neprikosnoveni autoritet u filozofskom životu, zadivljen je njenim intelektualnim mogućnostima, radinošću i znanjem. „Izgleda da ću biti postavljena za Braninog asistenta, zbog ocena”, beleži u intimni dnevnik.” Ali, već tada zapaža: „Brana ne trpi originalnost, i želeo bi da mislim potpuno kao on”.

 

Ksenija Atanasijević diplomira juna 1920. godine. „Diplomski ispit sam sjajno položila i dobila, pored samih desetki, i éloge. Sad je moj uspeh predmet razgovora na beogradskim žurevima...” Beogradska čaršija skrnavi njen uspeh – širi se intriga o sentimentalnoj vezi profesora i studentkinje. Ksenija je zgađena. „S obzirom na sve ovo, ne bi bilo isključeno da ja Brani zahvalim na saradnji, i da mu zauvek okrenem leđa a – doktorat nek’ radi ko hoće”. Srećom to se nije dogodilo, to su bila samo razmišljanja osetljive devojke.

 

U dvadeset osmoj godini Ksenija Atanasijević postaje prva žena koja je na Beogradskom univerzitetu stekla akademsku titulu doktora nauka. Tezu Brunovo učenje o najmanjem odbranila je januara 1922. godine, pred komisijom u kojoj su bili: dr Branislav Petronijević, dr Dragiša Đurić, dr Nikola Popović, dr Veselin Čajkanović i dr Milutin Milanković. I dok odbrana protiče briljantno, članovi komisije „duhovito” komentarišu: „Verujete li vi, dragi kolega, da je sve u redu sa hormonima ove mlade dame?”

 

Branislav Petronijević namerava da predloži Kseniju Atanasijević za docentkinju. Ali, avaj, umesto na Univerzitet, upućena je na rad u gimnazije u Beogradu i Nišu. Ksenijina univerzitetska karijera je neizvesna. U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca akademska sredina je savršeno rodno homogena, tj. maskulina. Nema ni jedne jedine univerzitetske nastavnice. Mizogino naoštreni profesori ne mogu ni da zamisle da žena bude docent. „Ima puno protivnika da žena dođe na Univerzitet za docenta”, beleži Ksenija Atanasijević tih dana u intimni dnevnik. Profesor Miloš Trivunac obrazlaže svoje protivljenje rečima: „Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci”.

 

Godine 1923. izbor je, ipak, obavljen. U tridesetoj godini života, Ksenija Atanasijević postaje prva docentkinja u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Kada se prvi put pojavila na fakultetskoj sednici, etnolog dr Tihomir Đorđević dočekao ju je rečima: „Čestitam vam gospođice, ušli ste u pakao!”

 

Januara 1924. godine, Ksenija Atanasijević počinje da predaje na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Mlada, moderna, nezavisna žena unela je dah novine. Uzor je devojkama koje dvadesetih godina prošloga veka žudno tragaju za sopstvenim identitetom.

 

Međutim, profesori ne mogu da se uzdignu iznad balkanske zaostalosti i prihvate ženu, uz to filozofkinju, kao ravnopravnu. Ilinka Arsović, savremenica, piše: „Veoma je poznata istina da su našoj filozofkinji njene kolege činile sve moguće teškoće, skoro od prvog dana njenog dolaska među njih, i da su najpriželjnije radile na tome da joj ubiju ne samo volju za radom, nego i za životom. Samo jedan tako jak talenat, kao što je u g-ce Atanasijevićeve, bio je u stanju da se održi i afirmira, i pored svih prepreka, zamki, uhođenja i intrigarenja što su neprekidno stavljani na njen put (...) Kolegijumu filozofskog fakulteta nije se nimalo svidelo što naša filozofkinja neće da uđe ni u jednu kliku, i što ne pristaje da bude senka ili sluga nijednog starijeg profesora. Ona je suviše naglašena individualnost i suviše stvaralački obdarena, da bi mogla napredovati u jednoj jalovoj i ropskoj sredini”.

 

Nikola Popović, kolega sa katedre, najenergičniji protivnik Ksenijinog izbora, ne bira sredstva u klevetanju koleginice, čak i na svojim redovnim časovima. Udaljio je asistenta, Bogdana Šešića, zato što sluša predavanja „te gospođice”! Radove Nikole Popovića kritikovala je još 1924, nastojeći da sukob koji je tinjao smesti tamo gde mu je i mesto: u okvire filozofske polemike. A upravo to su njene kolege želele da izbegnu! Branislav Petronijević prekida polemiku jednom kratkom izjavom u Učitelju i svojim autoritetom „pokriva” Nikolu Popovića. Filozofska polemika je izbegnuta, a lični obračun sa Ksenijom Atanasijević još žešće nastavljen, sve do ostvarenja cilja – do njenog udaljenja sa Filozofskog fakulteta.

 

Intriga će Kseniju Atanasijević pratiti kao crna senka do kraja njenog života, pa i posthumno. U tekstu „Likovi intrige”, gorko primećuje da „intriga kao oružje (...) među ljudima što predstavljaju duhovnu elitu jednoga naroda, napreduje i uspeva, daleko obilnije i bujnije nego u drugim manje cenjenim sredinama”. Intrigant glupak, intrigant inkvizitor, intrigant ucenjivač, intrigant torbar, reprezentativni su tipovi, izabrani, kako sama filozofkinja kaže, iz neposrednoga iskustva.

 

Izbor Ksenije Atanasijević u zvanje vanredne profesorke doveden je u pitanje, 1928. godine, na sednici Univerzitetskog veća iskonstruisanom optužbom za plagijat iz usta Miloja Vasića, profesora arheologije! I to ne za plagijat u doktorskoj disertaciji, niti u 215 radova koliko ih je do tada već objavila, nego u tri popularna predavanja! Inspirator, siva eminencija, baš je profesor Branislav Petronijević, čiju je osvetoljubivost izazvala, jer nije ispunila njegova očekivanja da će mu biti „senka ili sluga”.

 

Ekspertiza komisije u sastavu Pavle Popović, Veselin Čajkanović, Viktor Novak, ne potvrđuje iskonstruisanu optužbu za plagijat, niti pominje reč plagijat. Izveštaj je sklonjen od očiju javnosti, sve se radi tajno. Na delu je makijavelističko načelo – cilj opravdava sredstvo. Međutim, to nije bilo tako jednostavno ostvariti, jer za ekskomunikaciju nije bilo valjanih – ni stvarnih ni formalnopravnih – razloga.

 

Najzad, 24. oktobra 1935, na jednoj noćnoj sednici, Savet Filozofskog fakulteta stavio je na dnevni red njen ponovni izbor za docentkinju i – nije je izabrao! Cilj je postignut, ekskomunikacija je pitanje dana. Rasplamsala se javna rasprava koja, sadržajem i dometima, prevazilazi slučaj Ksenije Atanasijević, prerastajući u kritiku stanja na Beogradskom univerzitetu.

 

Godine 1936, osam godina posle pokretanja kampanje za njeno udaljavanje sa Filozofskog fakulteta, Ksenija Atanasijević podnosi ostavku, jer joj je, kako sama kaže „nedostajala i fizička i duhovna snaga da drži jednu katedru sa po dva mača u svakoj ruci”.

 

Kao docentkinja, Ksenija Atanasijević je tokom dvanaestogodišnje univerzitetske karijere, premašila ondašnje predstave, ne samo o granicama ženske pameti, nego i domete svojih kolega, predstavnika „neograničene” muške pameti. Ali, mizoginično nastrojena univerzitetska sredina joj ne oprašta uspeh. Žrtva je ne samo patrijarhalnih predrasuda o ženi, nego i „divljaštva koja se namenjuju ženi, oglašenoj za količinu koju treba zanemariti, a, ako se to ne može koju treba uništiti”, kako gorko zapaža u tekstu „Nekoliko feminističkih razmatranja”. Ostala je bez katedre, zaposlenja, redovnih prihoda, ali ni u jednom trenutku nije se pokolebala, već je nastavila da radi, da se, idući za svojom stvaralačkom vokacijom, bavi filozofijom, izgradi svoje filozofsko učenje, i, time, uprkos svemu, odigra značajnu ulogu u razvoju srpske filozofije u dvadesetom veku.

 

Pred kraj života, kad je pisala kraću autobiografiju, mogla je da konstatuje, s neskrivenim ponosom, da je „prokrčila put budućim ženama univerzitetskim nastavnicama”, i da, mirne savesti, kaže sebi i drugima: „Feci quod pótui, fáciant meliora potentés”.

 

Izvor

 

 

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."