You are here: Početna » Feminizam » Feminizam » Muško srpstvo protiv ženskog evropejstva
sreda, 21 nov 2018

Muško srpstvo protiv ženskog evropejstva

 

Nedavno se pojavila knjiga Slobodana Antonića: „Iskušenja radikalnog feminizma“, u izdanju Službenog glasnika, u kojoj ste Vi najčešće navodena autorka, čak 67 puta, implicitno podrazumevajući da ste Vi ključna predstavnica radikalnog feminizma kod nas.

 

- Da, autor me citira veoma često što svakako doprinosi mom indeksu citiranosti! Hvala mu! Tek čitajući ovu knjigu shvatila sam koliko je važno to što sam radila i objavljivala, jer da nije, ne bi bilo potrebe da se neko, ko je tog ranga i zvanja, kao Slobodan Antonić, time uopšte bavi. Ono što me je ubedljivo najviše iznanadilo nije njegovo opsesivno, ali ipak pogrešno, iščitavanje moje prve feminističke knjige (Žene izvan kruga: profesija i porodica, 1991), već činjenica da je ona objavljena pre 20 godina! Antonić se fokusirao upravo na tu knjigu, koja je u svoje vreme bila preuranjena, a čija je kasnija recepcija bila ometena ratovima i stavljanjem na dnevni red potpuno drugačijih tema. Činjenica da se u toj meri koristi knjiga pisana krajem 80-tih, a objavljena 91. me je, po ko zna koji put, podsetila na to da je Srbija stala u vremenu. I to je ono što je zapravo tužno. Tužno je što u ovoj opštoj istorijskoj zbunjenosti na poluperiferiji stalno moramo da se vraćamo na neke teme i dokazujemo neke stvari koje su već civilizacijski potpuno prevazidjene.


Šta pojavljivanje Antonićeve knjige u Srbiji 2011. zapravo znači, kakav je po vašem mišljenju, njen značaj za našu kulturnu i političku javnost?

 

- Antonić od „radikalnih feministkinja“, a pre svega mene, „brani“ sociološku struku i nauku, što je zapravo samo privid, samo površina. Ispod tog sloja privida, nalazi se više stvari: želja da se ojačaju „muška bratstva“ u nauci, da se na neki način stavi veto na feminističku teoriju, da se obuzda njeno širenje, da se izvrgne ruglu težnja da se stvari rade u prilog povećanja rodne jednakosti, preko Zakona o ravnopravnosti polova. Time Antonić, kao „politički analitičar“, kao neko ko se bavi teorijom moći i ko, naravno, moć, pre svega političku, sasvim sigurno jako dobro razume, sebe još jasnije profiliše kao onog koji „brani“ srpske, ali i muške, interese, od „nametnutih“, i povrh svega „iracionalnih“ i „neefikasnih“ mera vezanih za zakone i rodne politike. Još jednom je na delu fenomen „“lakog plena“, koji gotovo ritualno s vremena na vreme praktikuju muška bratstva, ostrvljujući se na feministkinje i na ono što oni misle da je „bauk feminizma“. Prema feministkinjama je uvek odijum mnogo veći nego što bi se očekivalo, s obzirom na njihov relativno mali broj i realni uticaj, ali ne treba podceniti simbolički značaj ovih napada, koji igraju neku vrstu ritualne incijacije u „muško bratstvo“ odredjene, konzervativne ili neokonzervativne, političke provinijencije.


Na naslovnoj strani ove knjige vidimo žensku cipelu u muškoj cipeli. Koja i kakva poruka se može iščitati iz ovako očigledno mizogine vizuelne prezentacije feminizma?

 

- Poruka je otvoreno mizogina, ali i trivijalna. Ne radi se o pukom vizuelnom pojednostavljivanju, mada je svakako reč i o jeftinoj marketinškoj strategiji. Ženska cipela, crvena sa štiklom, je u muškoj crnoj ravnoj cipeli (dizajn - Goran Ratković), poručujući jasno da žene žele da koračaju u muškim cipelama, ali zadržavajući atribute ženstvenosti, čak seksualno provokativne ženstvenosti. U suštini, poruka je i seksistička i pežorativna. Feministkinje, a pogotovu radikalne feministkinje, u koje ja sasvim sigurno ne spadam (u tom smislu je Antonić kao loš djak ustvari „promašio temu“), se sasvim sigurno ne zalažu za to da žene koračaju u muškim cipelama. Ali, zalažu se za transformaciju društva u celini, pa naravno i struktura moći, što je očigledno onima koji projektuju svoje vlastite ambicije u feminističke pobude teško da shvate.

 

Kako ovi napadi na feminizam korespondiraju sa antievropejstvom koje je u Srbiji sve glasnije.

 

- Korespondiraju odlično, direktno. Antonić je sasvim sigurno dobro informisan „politički analitičar“. I radi ono što je popularno u ovom trenutku. A zasluge se „knjiže“ u pravim krugovima, na pravom mestu i popularnost raste.

 

Antonić tvrdi da mu je namera da pokaže kako „rodni feminizam“ u stvari zloupotrebljava nauku, posebno sociologiju. Šta mislite o argumentima koje iznosi i načinu na koji to dokazuje?

 

- Da, to su njegove deklarisane namere, mada smatram da pojavljivanje knjige baš u ovom trenutku sa tom tematikom, ima druge latentne funkcije. O samom postupku autorovog „dokazivanja“ moglo bi mnogo da se napiše. Osnovna primedba koja bi se mogla staviti autoru je da on neverovatno pojednostavljuje i vulgarizuje ozbiljnu tematiku, što pokazuje visok stepen i nerazumevanja i neznanja. Njegova knjiga je zapravo „prilog nerazumevanju“ feminizma, pri čemu se feminizam tumači iskrivljeno, a potim se polemiše sa tako iskrivljenim stavovima. Autor, sasvim namerno, konstruiše „argumente“ ozbiljnim osakaćivanjem smisla i vrištećim cinizmom. Ono što je veoma zabrinjavajuće, upravo sa stanovišta sociologije koju navodno brani od feminizma, je to što autor potpuno dekontekstualizuje i dehistorizuje feminizam, tačnije feminizme, i „teoriju“ i „činjenice“. To deluje gotovo farsično i osim toga da se publika zabavi, teško da ima bilo kakvu ozbiljnu naučnu težinu. Mene je jednostavno zapanjila površnost tzv. argumenata. Neko ko je navodno „patriota“ i u javnosti je poznat po tome da zastupa patriotsku opciju, najviše se poziva na američke antifeminističke izvore (i Amerika je, valjda po ovoj logici bolja od Evrope, jer srpske patriote po default-u vole udaljene saveznike! A sa komšijama i onako stalno ratujemo!) i čini to veoma površno, tako potpuno ignorišući realni društveni kontekst Srbije i poluperiferije, uopšte.


Kakav je mogući uticaj ove i drugih sličnih knjiga?

 

- Mene, naravno, zabrinjava činjenica da će neko koristiti katedru na mom matičnom fakultetu da studente zabavlja napadima na feminizam i feministkinje i uzima moje tekstove za ilustraciju i pogrešno tumačenje. Zabrinjava me to što oni neće čitati moje tekstove i slušati moja predavanja, da bi onda mogli da donesu odgovarajući sud. Ali, s druge strane, ta briga nije prevelika. Niko ko se bavi zastupanjem prava onih koji/e su diskriminisani/e na jedan, drugi ili treći način ne može da računa sa brzim pobedama i lovorikama, niti sa dobitima koje su vezane za one koji su u poziciji moći. Studenti, iako mladi ljudi, ipak imaju mogućnost da biraju između različitih ideoloških opcija, i njihov izbor je njihova odgovornost. Antonić i svi drugi antonići, i ja, jednostavno imamo različite poglede na svet i na svoju malu ulogu u tom velikom svetu. I svi to ipak sami biramo. I stojimo velikim delom na suprotnim stranama. Ipak, ja se trudim da razumem odakle potiču ograničenja njegove vizure i njegova ostrašćenost koja ga gura u besmislene interpretacije i iskrivljavanje činjenica. Trudim se da razumem, ali, naravno, opet u ključu feminističkog znanja, ovog puta artikulisanog preko onog što se naziva „kritičke studije o muškarcima i maskulinitetima“. I znam da sam na svom putu, koji ima doslednost, na kome nema mržnje niti kontra-diskriminacije muškaraca. Ta vizura mi omogućava da stvari postavim na mesto, uključujući i Antonićevu malu knjigu sa pompeznim nazivom.


Šta je to radikalni feminizam

 

- Da budem sasvim jasna: radikalne feministkinje su mi, ipak, bliže od radikalnih nacionalista, radikalnih antievropejaca, radikalnih mizoginičara, radikalnih populista, radikalnih radikala... Radikalnost u ženskom pokretu smatram nužnom na putu ka društvenoj promeni. Kao sociološkinja razumem veoma dobro dinamiku društvene promene i veoma pozitivnu ulogu radikalnog feminizma u tome - kaže Marina Blagojević.

 

Socijalnog inženjeringa je uvek bilo

 

- Društvo razumem kao sistem sporo menjajućih struktura, složen vektorski splet, koji nikako ne može da se reducira na političku moć, bilo institucionalnu ili vaninstitucionalnu. Vidim hod čovečanstva kao mukotrpan proces kroz koji se uče razne kolektivne lekcije. I ako iščitate Antonićevu knjigu pažljivo, videćete da čak i on ne osporava eksplicitno ženski pokret, niti neka njegova dostignuća. Ali, s druge strane, on nas, apsurdno, uverava da ne treba ništa da činimo i da će se stvari popravljati same od sebe, a ako se ne poprave, onda je to „prirodno“ stanje stvari. Ovo je samo jedna u nizu protivrečnosti u njegovoj argumentaciji. Ipak, baš u tom njegovom pomirljivom odnosu prema mnoštvu prethodnih dostignuća feminizma, ja vidim pomeranje napred. Danas se, na primer, gotovo više niko nigde ne usuđuje da osporava prava ženama da glasaju ili da obavljaju neke profesije, ili da budu jednako plaćene kao muškarci za iste poslove. A to jeste tekovina ženskih pokreta i feminizama. Naravno, Antonić bi rekao da on nije protiv napred navedenih stvari, već je samo protiv „socijalnog inženjeringa“, ali istorija nas, naravno, uči, da je ova vrsta argumenata već bila korišćena i ranije, a i da je na kraju „socijalni inženjering“ kao svrhovita ljudska aktivnost uvek prisutan. Stvari pomeraju napred naša individualna i kolektivna očekivanja i percepcije o tome šta je dobro i pravdeno se menjaju. I kada bismo ostali na teritoriji poželjnog, ja ne isključujem mogućnost da bismo se čak i Antonić i ja složili na temu vrednosti individualnog izbora, ili prava muškaraca, pogotovu onih koji ne uživaju patrijarhalne privilegije. Ali, tu i jeste glavni zaplet. Ova knjiga nije napisana da bismo našli najmanji zajednički imenitelj, da bismo se bar oko nečega složili i pokušali da onda razmisljamo o svrsishodnoj društvenoj akciji. Ova knjiga je napisana da bi se „patriotizam“ suprotstavio feminizmu, muškarci ženama, srpstvo evropejstvu, a sociološka „nauka“ navodno nenaučnim feminističkim teorijama. Antoniću je potrebno ismevanje feminizma i feministkinja, a meni nije potreban čak ni feminizam, jer samu sebe svrstavam u post-feministkinje, naime sklona sam post-ideološkom mišljenju. Svaka ideologija ima oročeno vreme upotrebljivosti. Mada, čitajući Antonića, postajem zahvalna onim mladim feministkinjama koje pokazuju entuzijam za feminizam, čak i kao ideologiju. Očigledno je radikalan i tvrd feminizam ovde i te kako još uvek potreban - kaže Marina Blagojević.

 

Izvor


 

 

 

 

Komentari
Dodaj Novi
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."